Ninine mustre: Talenat za lebac
Kada sam nakon srednje škole odlučila da upišem engleski jezik i književnost, neki od članova moje šire familije pokušali su da me od toga odgovore, jer je po njihovom mišljenju bilo pametnije da upišem nešto „konkretnije“.
Na moju opasku da to volim i da imam talenta za jezike, smejali su se i govorili da je talenat jedno, a posao koji će mi „lebac obezbediti“ nešto sasvim drugo. Roditelji su mi davali podršku, a to je bilo najvažnije, pa sam upisala, a na kraju i završila ono što sam želela.
Ne poznajem nikoga ko nema barem neki talenat u kojem se ističe u odnosu na druge. Ali ne uspevaju svi da taj svoj talenat odneguju tako da im postane osnova za poziv kojim se bave. Poznajem ženu koja ume da pripremi hranu božanstvenog ukusa i kada tu hranu iznese na sto, oči joj se cakle od radosnog uzbuđenja što će svoj dar da podeli sa drugima. Ona bi svoj talenat mogla da unovči u nekom keteringu ili vrhunskom restoranu, ali je ceo svoj radni vek provela u kancelariji, na ne baš kreativnom, ali sigurnom poslu. Znam ženu koja ima nesvakidašnji talenat da napravi razne ukrasne predmete, ili da sašije šta god vam padne na pamet. Kada bi se osmelila i umesto što radi naporan i neadekvatan posao, posvetila svoje vreme kreativnim aktivnostima koje je čine srećnom, sigurna sam da bi se pronašao način kako da lepo živi od onoga što voli da radi. Ali, poznajem i ženu koja i pored teških okolnosti i brojnih ličnih problema, nije odustala od svog najvećeg talenta - od šišanja i friziranja, niti od svog najvećeg sna – da jednoga dana otvori svoj frizerski salon. A onda su se sklopile sve kockice i nakon decenija maštanja, salon je otvoren. Oduvek je za ženu privatnika ovde bilo teško, nije ni sada lako, ali ona na posao ide sa širokim osmehom, jer voli to što radi, a ljudi to naravno osećaju i rado se njenom talentu prepuštaju. A znam i čoveka koji je dugo odbijao da nasledi porodični pekarski posao za koji je imao urođeni, nesvakidašnji dar. Život ga je prvo grubo pogurao, a onda mu ženu sličnih sklonosti u naručje ubacio, i sada zajedno prave jedinstvena, zdrava i tražena peciva i druge ukusne đakonije. Postao je i više od pekara, jer sa ljubavlju razvija i kore i posao.
Ako se setimo šta smo kao mali najviše voleli da radimo, to će nam pomoći da prepoznamo koji je to talenat u kojem možemo najviše da uživamo. Kada u nekoj aktivnosti uživamo, onda je dobro i radimo, jer energija koju u nju ulažemo je čista, neometana i osnažena našom radošću i dobrom voljom. Ja sam mislila da imam talenat za jezike, ali je to zapravo bio talenat za komunikaciju, a jezik je samo jedan od načina na koji se komunikacija odvija. U detinjstvu sam često igrala ulogu učiteljice i moja potreba da drugima prenesem neka dragocena znanja, zapravo je spoj te učiteljice i komunikacije. Zato danas uživam u svemu čime se bavim, i čime zarađujem svoj lebac. A najbolje od svega je što i dalje nove mogućnosti otkrivam i neprestano se razvijam, a ta je sreća najveća!
N. Martinović
