ИЗ АРХИВА ГРАДА: Дом где обитавају новосадски соколи
Соколство, као друштвени покрет настао је у Чешкој 1862. године, а четири деценије касније, у јесен 1905. године у Новом Саду, у кафани “Код беле лађе”, састала се група српских родољуба ради договора о оснивању Српског сокола. На оснивачкој скупштини 1906. године изабрана је управа Друштва, које је тада имало око 60 чланова. Након 30 година Друштво је добило и свој дом, а ове седмице свечаном академијом обележен је јубилеј - 85 година од његове изградње.
Како објашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев наредних пет година уграске власти су се снажно одупирале одобрењу правила рада Друштва, с образложењем да у називу не може да стоји “српско друштво”.
- Министарство је тек крајем 1910. године званично одобрио рад те институције, када је усаглашено да назив буде “Соколско друштво” – каже Ђурђев додајући да је у то време Друштво имало између 40 и 50 чланова вежбача, 80 чланица и око 80 деце, те око 300 чланова такозваних невежбача, а прва соколана је била у згради Матице српске. - Током Првог светског рата рад Соколског друштва је био забрањен. Међутим, врло брзо, већ 1919. године у свечаној сали Градске куће одржана је конференција на којој је обновљен рад Друштва, свега неколико година касније, односно 1924. године родила се и идеја о изградњи дома, али је њена реализација морала да сачека 1931. годину, када је добијено одобрење Града даром земљишта.
Соколски дом подигнут је између 1934. и 1936. године, по пројекту архитекте Ђорђа Табаковића, на молбу и за потребе новосадског Соколског друштва.
- Након трагичне погибије краља Александра Првог у Марсеју 1934. године, захваљујући великој новчаној помоћи Града и Дунавске бановине убрзана је изградње Спомен дома, који је освећен 1. децембра 1936. године, а користили су га Соколска жупа Нови Сад, Савез културних друштава, Новосадско удружење југословенских студената и друштво „Истра“ – појашњава Ђурђев. – Изградгњом објекта и спортског терена Нови Сад се још више „отворио“ ка Дунаву, а како је реч о монументалном здању, постављен је и оквир за даљи развој и планирање градског језгра.
Основа дома је у облику развученог правоугаоника, са два попречно постављена крила, а главна фасада окренута је према улици Игњата Павласа. На левом крилу зграде налазила се соколана (вежбаоница) са модернијим уређајима и реквизитима, док је на десном крилу доминирала репрезентативна дворана за свечане скупове, соколске академије и друге приредбе, па је у њој до изградње садашње зграде радило Српско народно позориште. У сутерену се налазио ресторан, а на спратовима просторије за управу Соколског друштва и културне институције. У дворишту је било вежбалиште са отвореним теренима за атлетику, одбојку, гимнастику, које се зими претварало у клизалиште. Упечатљив визуелни мотив представља решење уличне фасаде где је централно постављен главни улаз, високо подигнут са широким приступним степеништем. Армирани бетон, велике застакљене површине, вештачки камен у комбинацији са топлим тоном опека на фасади и модернистички обликованим гвозденим функционалним елементима значајно доприносе естетици модернизма.
Ђорђе Табаковић (1897 - 1971) је највеће име новосадске модерне архитектуре. У Нови Сад се преселио 1928. године где је провео читав радни век и оставио неизбрисив и препознатљив траг. За само десет година Табаковић је у Српској Атини пројектовао и урадио више од педесет грађевина различитих намена – од приватних кућа и вила до установа културе. Нека од његових најзначајнијих грађевинских дела су хотел „Парк“ и зграда Црвеног крста (1930), кућа породице Вермеш у Футошкој улици и Дом новосадске трговачке омладине (1931), Клајнова палата и зграда др Јовановића у Улици Илије Огњановића (1932), Tanuryićеva палата (1934), хотел „Рекс “ као доградњу Tanuryićеvе палате (1939), Шегртски дом (1940)…
С. Ковач