Новосадски концептуализам: Уметничко деловање изван система

Један од саговорника био је Зоран Пантелић, уметник, продуцент и оснивач Центра за нове медије „_kuda.org”, посвећеног истраживањима савремене уметничке теорије и праксе, експерименталној едукацији и разнородном издаваштву, а у оквиру ње и изостављеној историји. Из угла студента, а затим и пријатеља, он се осврнуо на стваралаштво Богданке Познановић, које за њеног живота, а ни после, није довољно валоризовано, те је легат, уместо у домаћој државној институцији, завршио у приватној загребачкој колекцији, док део поклоњене документације и приватне збирке чува управо „_kuda.org”. 

Заједно са својим супругом Дејаном Познановићем, 1954. године, Богданка је учествовала у оснивању Трибине младих, која је наредне две деценије постала место окупљања најпрогресивније књижевне, позоришне, ликовне и перформерске сцене, што се уклапало са њеном сталном жељом да повеже локалне и интернационалне уметнике како би размењивали идеје. Значајна је и њена активност на новосадској Академији уметности, где је као професорка провела две деценије и основала за то време радикалан Визуелни студио за интермедијална истраживања, из чега се изродио данашњи Департман посвећен новим медијима. 

Да Познановићева није имала довољну институционалну подршку када је била најактивнија, нити адекватне критичаре који би могли да је испрате у даљем развоју, приметила је и виша кустоскиња Музеја савремене уметности Војводине Сања Којић Младенов, пишући монографију о овој уметници. Како каже, довољан је податак да никад није имала самосталну ретроспективну изложбу у МСУВ, који је са закашњењем почео да се бави неоавангардом у Новом Саду и Војводини. Истраживање Богданкиног уметничког рада отежава чињеница да је већина њених колекција у иностранству, али будући да је биографија важан ресурс за разумевање њеног уметничког дела и да је Сања Којић Младенов рад писала у оквиру родних студија, прихватила је неку врсту феминистичке методологије, која је истицала значај животне приче, односно интервјуа саме уметнице.

О још једној припадници експерименталне уметничке сцене у свом тадашњем центру – о Јудити Шалго, говорила је књижевна критичарка и теоретичарка Драгана В. Тодоресков, која се њеној поетици посветила у докторату „Трагом кочења”. Јудита је, каже, увек била побуњеник. Мењала је врло често радна места (Трибина младих, Форум, ТВ Нови Сад, Нолит, Матица српска, Друштво књижевника...), према појединим тврдњама из политичких разлога, и искрено наступала у односу са људима, што је оставило велике последице на њено здравље и прекинуло књижевни рад кад је била у стваралачком зениту. Колико год осећала потребу за уплитањем биографизма, свог и туђег, ова књижевница, преводитељка и мултимедијална уметница је, додаје саговорница, остала велика мистерија.

– Из праксе знам да млади људи у Новом Саду не знају ништа или готово ништа о неоавангардним уметницима – каже Драгана В. Тодоресков. – Они су заправо ускраћени и за један сегмент културне историје свог града. Са друге стране, мислим да је ова књига приручник и за оне који се нису бавили том врстом књижевности и уметности, а видим и нешто корисно за град који је у Југославији имао једну од најјачих неоавангардних сцена. Када имате концизан, али ипак јасан, информативан, духовит, прегледан рад на ову тему, то значи и за оне који живе у Новом Саду, и за оне који долазе у њега, као у будућу престоницу европске културе.

Трибина је била прилика и за најаву књиге „Како разумети нову уметничку праксу”, која се у продукцији „Арт бокса” реализује уз подршку Фондације Нови Сад Европска престоница културе 2022. Како кажу ауторке Љиљана Малетин Војводић и Драгана В. Тодоресков, двојезични илустровани приручник назначује координате важне за даље истраживање нових уметничких пракси и намењен је младима и широј публици.

Према речима Сање Којић Младенов, публикације које се баве концептуалном уметношћу често су писане херметичним језиком, као да се знање намерно чува у уским круговима.

– Мислим да је из тог разлога јако важно, поготово због млађе генерације, да се знање предочи на њима разумљив начин. Мислим да и сами уметници приликом стварања нису желели ништа да мистификују, него су се бавили контекстом који их окружује – каже Сање Којић Младенов.

С. Милачић