НИНИНЕ МУСТРЕ Разговори са собом
Целога жовота важила сам за брбљивицу. Увек сам ја имала нешто да испричам и веровала сам да је и свима другима то једнако важно, смешно, или интересантно као и мени. Так сам доста касно схватила да није. Али, шта је ту је, таква сам била и тако сам се понашала. Сва срећа па човек има ту лепу особину да се мења током живота, па онда и ја неке своје особине добих шансу да изменим.
Како све више сазревам, све мање имам потребу да некоме нешто причам и објашњавам. Много више научим, видим и осетим када слушам друге. Тачније, све их ређе помно слушам, него све чешће осећам и посматрам. Посматрањем и осећањем човек много више сазна о правој, искреној поруци која се крије иза речи и неких (често) научених понашања.
Сада већину разговора водим са собом. И то исто тако немих, самопосматрајућих разговора. Лепо се утишам и запитам о нечему што ми је важно. Онда са пуном пажњом пролазим кроз своје тело и преиспитујем све врсте осећања која том приликом приметим. Често то буду толико суптилни знаци, да их је без доста вежбања тешко уопште и уочити. Сада сам се већ поприлично испраксала, па ми је разговор са собом постао свакодневица. Разговарала сам ја са собом и раније, али су ти разговори већином били базирани на неким туђим понашањима, сугестијама, опаскама и критикама, па бих се онда у главном са собом препирала шта је требало, а шта није требало да кажем или да урадим. То су у главном били врло слични, увек некако самопрекорни разговори у којима сам себе кињила којекаквим за мене потпуно ирелевантним темама.
Све су оне биле наметнуте споља, од неких других људи и њихових понашања. А то је заправо толико небитно у животу. Много је битније да упознам себе, да посматрам себе и да откривам шта је то што мени прија, шта је то што мени чини задовољство или што чини да се осећам испуњено и задовољно. Од када сам то себе почела да питам, почели су да стижу и све конкретнији одговори, а као последица тога, живот ми постаје све испуњенији и ја сам све више задовољна собом и својим животом. Није то само пуко испуњење сопствених идеја.
Постоје правила која морају да се поштују, а најважније од њих је да оно што мене чини срећном, мора да усрећује и друге људе. Оне невидљиве нити о којима је Тесла говорио и којима смо сви повезани, једноставно не дозвољавају да и на трен помисим да сам одвојена од других. Чим ја цимнем свој крај те нити, цимну се и све друге са којима сам повезана. Исто тако када они цимну своје крајеве, то утиче и на мене.
Још једно правило које важи у тим нашим, међусобним односима јесте правило више вибрације. Што више себе упознајем и што сам усклађенија са својом душом и њеним стремљењима, све сам мање пријемчива за утицаје са нижим вибрацијама. Повремено ме тек заголицају, чисто да останем будна и пажљива, али је свеукупан резултат разговора са собом једна дивна, изазовна, испуњавајућа, животна чаролија. Уз све то, себи са увек и важна и забавна.
Нина Мартиновић Амбрустер