NININE MUSTRE Razgovori sa sobom
Celoga žovota važila sam za brbljivicu. Uvek sam ja imala nešto da ispričam i verovala sam da je i svima drugima to jednako važno, smešno, ili interesantno kao i meni. Tak sam dosta kasno shvatila da nije. Ali, šta je tu je, takva sam bila i tako sam se ponašala. Sva sreća pa čovek ima tu lepu osobinu da se menja tokom života, pa onda i ja neke svoje osobine dobih šansu da izmenim.
Kako sve više sazrevam, sve manje imam potrebu da nekome nešto pričam i objašnjavam. Mnogo više naučim, vidim i osetim kada slušam druge. Tačnije, sve ih ređe pomno slušam, nego sve češće osećam i posmatram. Posmatranjem i osećanjem čovek mnogo više sazna o pravoj, iskrenoj poruci koja se krije iza reči i nekih (često) naučenih ponašanja.
Sada većinu razgovora vodim sa sobom. I to isto tako nemih, samoposmatrajućih razgovora. Lepo se utišam i zapitam o nečemu što mi je važno. Onda sa punom pažnjom prolazim kroz svoje telo i preispitujem sve vrste osećanja koja tom prilikom primetim. Često to budu toliko suptilni znaci, da ih je bez dosta vežbanja teško uopšte i uočiti. Sada sam se već poprilično ispraksala, pa mi je razgovor sa sobom postao svakodnevica. Razgovarala sam ja sa sobom i ranije, ali su ti razgovori većinom bili bazirani na nekim tuđim ponašanjima, sugestijama, opaskama i kritikama, pa bih se onda u glavnom sa sobom prepirala šta je trebalo, a šta nije trebalo da kažem ili da uradim. To su u glavnom bili vrlo slični, uvek nekako samoprekorni razgovori u kojima sam sebe kinjila kojekakvim za mene potpuno irelevantnim temama.
Sve su one bile nametnute spolja, od nekih drugih ljudi i njihovih ponašanja. A to je zapravo toliko nebitno u životu. Mnogo je bitnije da upoznam sebe, da posmatram sebe i da otkrivam šta je to što meni prija, šta je to što meni čini zadovoljstvo ili što čini da se osećam ispunjeno i zadovoljno. Od kada sam to sebe počela da pitam, počeli su da stižu i sve konkretniji odgovori, a kao posledica toga, život mi postaje sve ispunjeniji i ja sam sve više zadovoljna sobom i svojim životom. Nije to samo puko ispunjenje sopstvenih ideja.
Postoje pravila koja moraju da se poštuju, a najvažnije od njih je da ono što mene čini srećnom, mora da usrećuje i druge ljude. One nevidljive niti o kojima je Tesla govorio i kojima smo svi povezani, jednostavno ne dozvoljavaju da i na tren pomisim da sam odvojena od drugih. Čim ja cimnem svoj kraj te niti, cimnu se i sve druge sa kojima sam povezana. Isto tako kada oni cimnu svoje krajeve, to utiče i na mene.
Još jedno pravilo koje važi u tim našim, međusobnim odnosima jeste pravilo više vibracije. Što više sebe upoznajem i što sam usklađenija sa svojom dušom i njenim stremljenjima, sve sam manje prijemčiva za uticaje sa nižim vibracijama. Povremeno me tek zagolicaju, čisto da ostanem budna i pažljiva, ali je sveukupan rezultat razgovora sa sobom jedna divna, izazovna, ispunjavajuća, životna čarolija. Uz sve to, sebi sa uvek i važna i zabavna.
Nina Martinović Ambruster