Херој улице: Радослав Обрадовић пружа родитељску љубав у Дечјем селу

„Ако вам живот подели такве карте да морате да одрастате без родитеља, у дому за децу без родитељског старања, тамо је васпитач неко ко се труди да вам детињство учини лепшим и бољим како се не бисте разликовали од остале деце. Неко ко је увек ту да замени родитељску љубав у мери у којој је то могуће. За нас је херој онај који нас је извео на прави пут. Не само херој улице, него животни херој. То је наш чика Раде и много му хвала на свему” – поручују некадашњи штићеници Дечјег села “Др Милорад Павловић”у Сремској Каменици, који су свог васпитача Радослава Обрадовића пријавили на конкурс “Херој улице”, у организацији листа „Дневник“, Новосадске телевизије и „Цолор Медиа Communications-a”.

Радослав Обрадовић дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања и бавио се рукометом 25 година. Крајем 1996. године, при крају спортске каријере, пријавио се на конкурс у оквиру којег је Дечјем селу у Сремској Каменици био потребан васпитач који ће бити модел идентификације. Од самог почетка толико се посветио деци у тој институцији да се догађало да му укућани замере због одсуства.

- Као професор физичког васпитања, у струци нисам могао да добијем посао, а ово ми се чинило изазовно – као и у спорту, покушавате да направите нешто од те деце – сећа се Обрадовић. - Почео сам да радим у Кући број 2, у којој су тада биле смештене избеглице са ратног подручја Босне и Херцеговине, а касније су ми прикључена деца из других васпитних група. Група деце коју сам преузео кад сам се запослио у Дечјем селу је генерација рођена од ’87. до ’95. године. Та деца су имала родитеље, али била су едукативно занемарена. Током ових 25 година, сва деца са којом сам радио имала су родитеље, али су они, како то објашњавамо, били у тој мери слаби да нису могли ни себи да помогну, а још мање деци.

Деца у институцију дођу рањива. Млађи чешће траже родитељску љубав, тако да у том периоду тешко прихватају да родитељ ретко дође, чак и ретко назове. Највише времена васпитач са њима проводи у спортским и рекреативним активностима. У зависности од сезоне, заједно иду на базен или клизање, пешаче Фрушком гором.

- Важно је усмерити их ка друштвеној заједници, да се укључе и функционишу као и деца у породицама – саветује Радослав Обрадовић. - Деца избеглице из моје прве групе долазили су из функционалних породица, нису били напуштени и занемарени, па, како су одрастали, тако су код ових других успевали да подигну ниво интересовања за школовање и образовање. Из тих генерација потиче и највећи број студената које је Дечје село имало. Међутим, без обзира на све, није срећан човек који из институције изађе са завршеним факултетом, него онај ко себе пронађе у нечему. Многа деца из моје васпитне групе завршила су факултете и данас су успешни пословни и породични људи. Ранијих година било је и доста спортски надарене деце, која су тренирала у клубовима и бавила се спортом. Данас су, нажалост, све чешће окупирани мобилним телефонима, компјутерима и игрицама.

Трудио се да од деце направи добре људе, научи их да брину о свом здрављу, што сматра непроцењивим, и усади им свест о томе да је образовање изузетно значајно.

- Кажу да је најтеже васпитати сопствену децу, а верујте ми да је туђу још теже. Заправо, мислим да је најтеже направити доброг човека, поготово од деце у институцијама. Мало је добрих људи око нас. Моја порука свима је да се никад не треба предавати. Сви имамо слабости и најтеже је победити сам себе. Потребно је задржати вољу за животом, борити се и из свега извући нешто лепо. И упорност је изузетно важна, као једна од особина која вас води ка успеху у животу. Мене је спорт научио да не треба признати пораз јер после сваког пораза дође и победа. Ту где паднеш, устанеш и наставиш даље. Мислим да су нека моја деца то веома добро научила. Мада, кажем: нисам ја њихов херој, они су моји хероји – поручује Раде Обрадовић.

Сви имају страх од изласка из институције, кад треба да се снађу у даљем животу јер у Дечјем селу су ипак на неки начин “ушушкани“, показало је искуство васпитача Радослава Обрадовића. Потврђује, међутим, да је мало деце која су изашла из институције, а да се нису снашла и за нешто оспособила.

- Мени је задовољство кад схватим да су управо у Дечјем селу нешто научили – наглашава Обрадовић. - Лично не сматрам да нешто боље радим у односу на колеге, сви смо веома посвећени, али то што су ме моја некадашња деца предложила и окарактерисала као хероја, говори о њиховим емоцијама и задовољству, а у мени буди радост. Уједно је и потврда да је све што сам радио код њих дало резултате. Међутим, све што су за себе учинили јесте њихов лични успех, не мој. Моје је било да их усмерим. То вам је као и у спорту – добри играчи сами себе граде, а тренер их само усмерава.

Акцију „Херој улице”, трећи пут заредом, организују дневни лист „Дневник“, „Цолор Медиа Communications” и Новосадска телевизија. Као и prеthodnih година, наши суграђани могу пријавити кандидате за које сматрају да својим несебичним поступцима доприносе бољем и лепшем Новом Саду, комшије, пријатеље, рођаке... Конкурс је отворен до 15. децембра.

Б. Павковић