Историјски споменик трауми на позоришном фестивалу "Дезире" у Суботици

Већ раније, Буњевци су добили споменик бискупу Ивану Антуновићу, свештенику и просветитељу, данас би се рекло и хуманитарцу из 19. века. А Мађари споменик градоначелнику 1902-1918. Карољу Бироу, који је понајвише заслужан за изградњу и данас препознатљиве Градске куће и реконструкцију Палића као бање.

О значају краља Ослободиоца за Суботичане већ се увелико расправља, баш као и о знатно мање спорном, директно локалном значају Антуновића и Бироа. Лако је погодити, националне страсти и данас живе, ако нису и узавреле.

А зашто сад о овоме, кад се текст пише о живом споменику културе, позоришном фестивалу „Дезире“? Зато што је на њему за викенд изведена представа „Три зиме“ Тене Штивичић, у режији Јасне Ђуричић, Позоришта „Промена“ Академије уметности Нови Сад. Представа кроз живот четири генерације једне загребачке породице управо говори о низу ослобођења на просторима бивше Југославије, од националних, имовинско-правних, до индивидуалних, чак и родних.

Свако ослобођење се завршава поразом по колективни идентитет, заједништво, а некадашњи студенти својом дипломском представом која сада, три-четири године након настанка граби пут престижних гостовања можда, бар у почетку, нису ни били свесни да ће у публици изазвати и низ колективних посттрауматских доживљаја, готово катарзичних увида да ми са историјом још увек нисмо завршили. Управо „Истор-и-Ја“, како сам слободно превео слоган „Дезиреа“ са енглеског „The History анд You“, још увек нас мучи и, гле, дешава се и даље свуда око нас. Иста она, тужна и јадна, ружна до бола.

Гледам људе на паузи како излазе и плачу. „Клинци“ кидају! Са превејаном озбиљношћу у кретњи, истина, пребогатим драмским материјалом интелигентне, таман са зрном соли сетне и комичне драмске ауторке, за час вас растуже и за час развеселе, док играју драму од запете до запете.

Са раумевањем говоре текст и играју га четири сата у ритму реченице, реплике, сваког дијалога, монолога, сцене, времена које се премотава напред-назад и преврће утробе једне породице, једне куће, једне земље, све док не победе емоције и савладају публику да скочи на ноге и аплаудира бар пет, десет минута по завршетку представе. А није крај. Те и такве породице тамо негде, у Загребу, Лондону, Сарајеву, Новом Саду, Ужицу, било где, тек чекају нови кругови пакла, транзиције из обећања у илузије, победници транзиције, приватизације, демократије, људских права и слободе...

Нема среће преко туђе несреће, као да нам поново поручује та једина и неприкосновена мајка, краљица знања, коју пише ко први стигне, па после други преправља њене странице, а нико изгледа не учи из ње. Хајде што у представи можете да чујете гласове бака, деда, родитеља, своје гласове, али кад вам у документарном делу тонске слике ратоборно заурлају сви они и ови данас председници, а знате да није било правде, није било ретрибуције, покајања, извињења, да се ратни злочинци још увек величају као хероји, чују покличи мржње, да је многе због ланца индивидуалне одговорности срамота да понекад и понегде изговоре своје име, име државе из које долазе, шта онда да се прича више.

Овде се пречесто стиче утисак да ни деветнаести век никад да прође, камоли деведесете. А још једна зима је пред нама. Тридесет година после.    

Игор Бурић