Istorijski spomenik traumi na pozorišnom festivalu "Dezire" u Subotici

Već ranije, Bunjevci su dobili spomenik biskupu Ivanu Antunoviću, svešteniku i prosvetitelju, danas bi se reklo i humanitarcu iz 19. veka. A Mađari spomenik gradonačelniku 1902-1918. Karolju Birou, koji je ponajviše zaslužan za izgradnju i danas prepoznatljive Gradske kuće i rekonstrukciju Palića kao banje.

O značaju kralja Oslobodioca za Subotičane već se uveliko raspravlja, baš kao i o znatno manje spornom, direktno lokalnom značaju Antunovića i Biroa. Lako je pogoditi, nacionalne strasti i danas žive, ako nisu i uzavrele.

A zašto sad o ovome, kad se tekst piše o živom spomeniku kulture, pozorišnom festivalu „Dezire“? Zato što je na njemu za vikend izvedena predstava „Tri zime“ Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričić, Pozorišta „Promena“ Akademije umetnosti Novi Sad. Predstava kroz život četiri generacije jedne zagrebačke porodice upravo govori o nizu oslobođenja na prostorima bivše Jugoslavije, od nacionalnih, imovinsko-pravnih, do individualnih, čak i rodnih.

Svako oslobođenje se završava porazom po kolektivni identitet, zajedništvo, a nekadašnji studenti svojom diplomskom predstavom koja sada, tri-četiri godine nakon nastanka grabi put prestižnih gostovanja možda, bar u početku, nisu ni bili svesni da će u publici izazvati i niz kolektivnih posttraumatskih doživljaja, gotovo katarzičnih uvida da mi sa istorijom još uvek nismo završili. Upravo „Istor-i-Ja“, kako sam slobodno preveo slogan „Dezirea“ sa engleskog „The History and You“, još uvek nas muči i, gle, dešava se i dalje svuda oko nas. Ista ona, tužna i jadna, ružna do bola.

Gledam ljude na pauzi kako izlaze i plaču. „Klinci“ kidaju! Sa prevejanom ozbiljnošću u kretnji, istina, prebogatim dramskim materijalom inteligentne, taman sa zrnom soli setne i komične dramske autorke, za čas vas rastuže i za čas razvesele, dok igraju dramu od zapete do zapete.

Sa raumevanjem govore tekst i igraju ga četiri sata u ritmu rečenice, replike, svakog dijaloga, monologa, scene, vremena koje se premotava napred-nazad i prevrće utrobe jedne porodice, jedne kuće, jedne zemlje, sve dok ne pobede emocije i savladaju publiku da skoči na noge i aplaudira bar pet, deset minuta po završetku predstave. A nije kraj. Te i takve porodice tamo negde, u Zagrebu, Londonu, Sarajevu, Novom Sadu, Užicu, bilo gde, tek čekaju novi krugovi pakla, tranzicije iz obećanja u iluzije, pobednici tranzicije, privatizacije, demokratije, ljudskih prava i slobode...

Nema sreće preko tuđe nesreće, kao da nam ponovo poručuje ta jedina i neprikosnovena majka, kraljica znanja, koju piše ko prvi stigne, pa posle drugi prepravlja njene stranice, a niko izgleda ne uči iz nje. Hajde što u predstavi možete da čujete glasove baka, deda, roditelja, svoje glasove, ali kad vam u dokumentarnom delu tonske slike ratoborno zaurlaju svi oni i ovi danas predsednici, a znate da nije bilo pravde, nije bilo retribucije, pokajanja, izvinjenja, da se ratni zločinci još uvek veličaju kao heroji, čuju pokliči mržnje, da je mnoge zbog lanca individualne odgovornosti sramota da ponekad i ponegde izgovore svoje ime, ime države iz koje dolaze, šta onda da se priča više.

Ovde se prečesto stiče utisak da ni devetnaesti vek nikad da prođe, kamoli devedesete. A još jedna zima je pred nama. Trideset godina posle.    

Igor Burić