Дневник у вишевековном селу – Маргита

Међутим, нашим доласком успели смо да је рашчивијамо и упознамо се с још једном дамом која је била наше крајње одредиште. Истина, није изгледала нарочито очаравајуће под ратоборним сивилом, али сам сусрет са људима који су нас дочекали у Месној заједници учинили су да се уверимо да не постоји никакво лоше време које може да наруши веселу и квалитетну атмосферу током остатка наше посете.

Наравно, томе су допринеле најслађе приче о колачима Удружења жена „Петкана”, шаљиве доскочице о потенцијалним браковима, али иако се нико од нас није огребао за слаткиш, или младу/младожењу, било је довољно да пожелимо да овакав сусрет поновимо и напишемо који ред о домаћици Маргити и домаћинима који су били нешто најбоље тог дана.

- Да, ова просторија је нешто највеселије у Маргити, не грешиш, ал’ добро, ни немамо нешто много просторија - каже чланица Савета Месне заједнице и председница поменутог удружења Зорица Попов, и сви праснусмо у смех који је био неизбежан током целог дружења. - Добро ми мрдамо овде, али без ефекта... Онако се живи, мученички. Гребемо и ногама и рукама, видели сте рупе на путевима, свака улица нам је таква каква јесте. Крпе их, али то траје десет дана.

Ти кратери као на Месецу су највећа битка након које, кад је добијете, све иде глатко. Тада видите да је ово село у општини Пландиште некада било богато место, кажу наши саговорници, препознатљиво по гускама, крупној стоци, заједништву, лепом васпитању свих генерација, осмеху који је некад народ имао... Данас је све то другачије, као и у осталим мањим насељима у нашој покрајини, па уместо да ми питамо Маргићане шта им највише недостаје, они запиткују нас шта ли то друга села кукају, па да кукају и они.

- Најнеопходнији нам је инвеститор који ће нешто да отвори и да нас упосли, јер и да запослимо двадесет жена, нама је то довољно - прича Попов. - Треба нам дечји парк који би имао и мобилијар и дрвеће, треба нам нешто моћно, а има јавних површина на којима се то може направити. Много је обећано да ће се радити у Маргити, међутим иде тако како иде, ми их редовно подсећамо, али сад већ и одустајемо, а желимо да нам село мало живне. Правили смо захтев за лежеће полицајце код школе, јер туда шибају и тракторима. Двадесет пута смо слали захтев и ништа, не можемо једног лежећег полицајца да добијемо!

Месна заједница Маргита и Удружење жена „Петкана” заједнички покушавају да на српској православној цркви Свете Тројице замене звона која су дотрајала и која ће „за кратко време отићи”. Иако упорно шаљу мејлове имућнијим мештанима за донације, не успевају да обезбеде ни динар за тај пројекат који по предрачуну стаје 10.000 евра.

- За тај новац бисмо скинули ова звона и урадили нова електорнска јер желимо да нам се на сваки сат чује оно божанствено доинг-доинг - каже Попов, потенцирајући како би њиховим мештанима то значило, надајући се да им ми помогнемо и с неким да их повежемо, рецимо са неким заинтересованим донаторима или чак надлежним институцијама.

И док чекају на нешто што ће им подићи ниво безбедности у селу, с друге стране су коначно добили капелу која још увек није у функцији. У плану је реновирање зграде месне заједнице, коју су до сад помало сређивали „на мишиће” уз помоћ мештана добре воље, а школа, коју похађа 120 ученика, требало је ове године да се санира, од чега за сад ништа неће бити, док је мештанима поприлично потребна и апотека коју никад нису ни имали.

- Маргита је стварно на дивном путу, она би требало да буде онако баш-баш место за живот - додаје наша саговорница, али не заборавља да похвали фудбалере из ФК „Маргита” који су недавно ушли у Б лигу. - Било би лепо и да нам Шумарски факултет донира неко дрвеће, волели бисмо да озеленимо село, да посадимо, рецимо, јапанске шљиве на главној улици, па да окитимо за празнике...

Кад би се све жеље испуниле, Маргита би заиста била идеална за живот, не само 750 становника који већ у њој спавају, већ и за све оне који су жељни мирнијег и здравијег живота ван града.

- Ово је мала средина, углавном се људи баве пољопривредом, узгајају кукуруз, пшеницу, сунцокрет и соју али у мањој количини, јер наша земља није погодна за њу - прича матичар Зоран Комердељ који, веровали или не, али у овом месту годишње венча око шест-седам парова, додајући да свештеници имају далеко више посла. - Мало се улаже у пољопривреду, ми смо ипак пољопривредна земља и аграр треба да нас извуче из свега, а мале произвођаче су прогутали они велики који се играју монопола.

И док муку муче са свим наведеним, жене из „Петкане”, сви су се сложили, јесу нешто најлепше у овом банатском селу, а коме требају домаћи колачи за било какве прославе (да се вратимо на најслађи део приче) - оне су идеална адреса; чак имају и нову рерну, шпорет, миксер, апарат за кокање кокица, што је нарочита атракција на утакмицама.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа