Dnevnik u viševekovnom selu – Margita
Da ne poznajemo dobro našu Vojvodinu i da nismo tačno znali gde smo se zaputili, od guste magle ne bismo imali pojma niti videli gde je Margita, sve dok se ne bismo pojavili pred samu tablu.
Međutim, našim dolaskom uspeli smo da je raščivijamo i upoznamo se s još jednom damom koja je bila naše krajnje odredište. Istina, nije izgledala naročito očaravajuće pod ratobornim sivilom, ali sam susret sa ljudima koji su nas dočekali u Mesnoj zajednici učinili su da se uverimo da ne postoji nikakvo loše vreme koje može da naruši veselu i kvalitetnu atmosferu tokom ostatka naše posete.
Naravno, tome su doprinele najslađe priče o kolačima Udruženja žena „Petkana”, šaljive doskočice o potencijalnim brakovima, ali iako se niko od nas nije ogrebao za slatkiš, ili mladu/mladoženju, bilo je dovoljno da poželimo da ovakav susret ponovimo i napišemo koji red o domaćici Margiti i domaćinima koji su bili nešto najbolje tog dana.
- Da, ova prostorija je nešto najveselije u Margiti, ne grešiš, al’ dobro, ni nemamo nešto mnogo prostorija - kaže članica Saveta Mesne zajednice i predsednica pomenutog udruženja Zorica Popov, i svi prasnusmo u smeh koji je bio neizbežan tokom celog druženja. - Dobro mi mrdamo ovde, ali bez efekta... Onako se živi, mučenički. Grebemo i nogama i rukama, videli ste rupe na putevima, svaka ulica nam je takva kakva jeste. Krpe ih, ali to traje deset dana.
Ti krateri kao na Mesecu su najveća bitka nakon koje, kad je dobijete, sve ide glatko. Tada vidite da je ovo selo u opštini Plandište nekada bilo bogato mesto, kažu naši sagovornici, prepoznatljivo po guskama, krupnoj stoci, zajedništvu, lepom vaspitanju svih generacija, osmehu koji je nekad narod imao... Danas je sve to drugačije, kao i u ostalim manjim naseljima u našoj pokrajini, pa umesto da mi pitamo Margićane šta im najviše nedostaje, oni zapitkuju nas šta li to druga sela kukaju, pa da kukaju i oni.
- Najneophodniji nam je investitor koji će nešto da otvori i da nas uposli, jer i da zaposlimo dvadeset žena, nama je to dovoljno - priča Popov. - Treba nam dečji park koji bi imao i mobilijar i drveće, treba nam nešto moćno, a ima javnih površina na kojima se to može napraviti. Mnogo je obećano da će se raditi u Margiti, međutim ide tako kako ide, mi ih redovno podsećamo, ali sad već i odustajemo, a želimo da nam selo malo živne. Pravili smo zahtev za ležeće policajce kod škole, jer tuda šibaju i traktorima. Dvadeset puta smo slali zahtev i ništa, ne možemo jednog ležećeg policajca da dobijemo!
Mesna zajednica Margita i Udruženje žena „Petkana” zajednički pokušavaju da na srpskoj pravoslavnoj crkvi Svete Trojice zamene zvona koja su dotrajala i koja će „za kratko vreme otići”. Iako uporno šalju mejlove imućnijim meštanima za donacije, ne uspevaju da obezbede ni dinar za taj projekat koji po predračunu staje 10.000 evra.
- Za taj novac bismo skinuli ova zvona i uradili nova elektornska jer želimo da nam se na svaki sat čuje ono božanstveno doing-doing - kaže Popov, potencirajući kako bi njihovim meštanima to značilo, nadajući se da im mi pomognemo i s nekim da ih povežemo, recimo sa nekim zainteresovanim donatorima ili čak nadležnim institucijama.
I dok čekaju na nešto što će im podići nivo bezbednosti u selu, s druge strane su konačno dobili kapelu koja još uvek nije u funkciji. U planu je renoviranje zgrade mesne zajednice, koju su do sad pomalo sređivali „na mišiće” uz pomoć meštana dobre volje, a škola, koju pohađa 120 učenika, trebalo je ove godine da se sanira, od čega za sad ništa neće biti, dok je meštanima poprilično potrebna i apoteka koju nikad nisu ni imali.
- Margita je stvarno na divnom putu, ona bi trebalo da bude onako baš-baš mesto za život - dodaje naša sagovornica, ali ne zaboravlja da pohvali fudbalere iz FK „Margita” koji su nedavno ušli u B ligu. - Bilo bi lepo i da nam Šumarski fakultet donira neko drveće, voleli bismo da ozelenimo selo, da posadimo, recimo, japanske šljive na glavnoj ulici, pa da okitimo za praznike...
Kad bi se sve želje ispunile, Margita bi zaista bila idealna za život, ne samo 750 stanovnika koji već u njoj spavaju, već i za sve one koji su željni mirnijeg i zdravijeg života van grada.
- Ovo je mala sredina, uglavnom se ljudi bave poljoprivredom, uzgajaju kukuruz, pšenicu, suncokret i soju ali u manjoj količini, jer naša zemlja nije pogodna za nju - priča matičar Zoran Komerdelj koji, verovali ili ne, ali u ovom mestu godišnje venča oko šest-sedam parova, dodajući da sveštenici imaju daleko više posla. - Malo se ulaže u poljoprivredu, mi smo ipak poljoprivredna zemlja i agrar treba da nas izvuče iz svega, a male proizvođače su progutali oni veliki koji se igraju monopola.
I dok muku muče sa svim navedenim, žene iz „Petkane”, svi su se složili, jesu nešto najlepše u ovom banatskom selu, a kome trebaju domaći kolači za bilo kakve proslave (da se vratimo na najslađi deo priče) - one su idealna adresa; čak imaju i novu rernu, šporet, mikser, aparat za kokanje kokica, što je naročita atrakcija na utakmicama.
Lea Radlovački
Foto: V. Fifa