Дневник у вишевековном селу – Баваниште

У то смо се уверили чим смо ушли у то место, јер таман кад смо након неког времена вожње кроз њега мислили да одустанемо и вратимо се, у даљини се назирао семафор и јасан знак да је центар ипак „чак тамо”. А онда нам кажу како је ту некад живело око десет хиљада људи, а сад „само”, сетни су мештани, око пет и по хиљада. И како кога питате, тако се Баваниште није или јесте променило, добро је или није добро, неодстаје нешто или свега фали.

- Ја сам избеглица из ’69. још од Тита, ово двоје су скоро побегли, а ови су домаћини - каже нам Гроздана Удовичић, прва мештанка на коју смо наишли током нашег шпацирунга по Баваништу, и тиме у краткој реченици објашњава како се становници тамо „деле”. - Добро се слажемо, не свађамо се, сви се секирамо због свега... Комшије су ми са’раниле сина, до неба им хвала што су ми изашле у сусрет, тако да имам добре комшије, они су моји други родитељи, као цела фамилија су ми.

Како каже баба Гроздана, увек је било лоших људи, има их сад, а биће их даље, а то нам је споменула јер, како тврди, некад је у Баваништу било много стоке која се увече враћала с испаше, а газде су за својим животињама уредно чистиле блато, док данас улице наружавају најпре људи који чак и мокре „где год им падне на памет”.

Када је породица Анђелковић 1954. године дошла у Баваниште, глава куће отворила је трафику која и данас ради, али је пред издахом. Њу је две деценије касније преузео син Миле који сад продаје цигаре, штампу, сладолед, сокове и „понешто још”. У својој комјутерској глави, како му је један купац рекао приликом куповине, наш саговорник добро памти ко који дуван воли да пуши, па муштерије само кажу: „Знаш, оне моје.”

- Ја сам у пензији, али нисам ођавио радњу. Неће нико да је наследи, то је готово, а поред ових трговинских ланаца полако изумиремо - тужан је деда Миле, памтећи Баваниште по бројним кафанама, од којих су преживела само неколико локала претворена у кафиће.

- Али, лепа ми је наша црква, леп ми је манастир, ја то волим, обожавам, а ово друго ме не интересује - истиче наша саговорница, док полако одлази својој кући, а поздравља се од нас речима како је пре неколико година имала операцију након које је добила специјалан јеловник. - Какву су ми храну преписали, кад бих то купила да једем, не бих имала пензије ни три дана!

Иако здрава исхрана, сви знамо, уме поприлично да кошта, а кад је реч о куповини воћа и поврћа, продавац и староседелац Милан Паунов који током године нема слободних дана од свох посла, жали се како су и ту скочиле цене више него дупло, па нам тако скреће пажњу на купус који је лани био 15 динара, а сад је 80.

За време мандата председника Савета Месне заједнице Баваниште Жикице Крстића, ово село у општини Ковин, добило је водоводну мрежу прикључену на градски водовод, као и фабрику воде на коју је остало да се прикључи још око 30 одсто мештана. С обзиром на то да им бунар досеже дубину до 1.180 метара, вода у Баваништу спада у једну од десет најчистијих у Србији.

- Имали смо наменски самодопринос од 2007. до 2012. године, а од тих пара смо изградили водовод и урадили сву документацију за канализацију, коју још нисмо добили - каже Крстић. - Пре три године смо асфалтирали улице и остале су нам три које треба да реконструишемо и трудимо се да тај пројекат уђе у buyеt за следећу годину. Такође, 2022. треба да урадимо комплетну уличну лед расвету, тако нам је обећано, а чека нас сређивање Дома културе, као и реконструкција крова на биоскопу.

- Сад је скупа роба, ево и кромпир је био 20 а сад је 70-80 динара, а људима којима продајеш, ако нису у току, мисле да му изнуђујемо новац - истиче Пуанов, искрено збуњен чињеницом да, упркос лошој ситуацији како каже, највише се око њега отварају продавнице. - Имамо овде све, а највише радња и отварају, што је већа криза, а ја бих више да се отварају фабрике, да људи имају где да раде. Променило се доста село. Ја сам рођен у сиромашној породици, нисмо имали воду, струју, само земљу, нисмо имали ни патоса, сад је боље 15 пута, али боље се некад живело, јер у време Тита си могао да имаш 17 ланаца земље, око десет хектара, и могао си да будеш богат, а сад са сто ланаца људи немају за нафту. Пољопривредници немају никакву гаранцију.

Међутим, његовом дводеценијском послу највише је отежала изградња обилазнице око Баваништа, због чега му се продаја свела само на локалце, док је раније било оних који су пролазили кроз место, застајали и пазарили.

Л. Радловачки