Dnevnik u viševekovnom selu – Bavanište

U to smo se uverili čim smo ušli u to mesto, jer taman kad smo nakon nekog vremena vožnje kroz njega mislili da odustanemo i vratimo se, u daljini se nazirao semafor i jasan znak da je centar ipak „čak tamo”. A onda nam kažu kako je tu nekad živelo oko deset hiljada ljudi, a sad „samo”, setni su meštani, oko pet i po hiljada. I kako koga pitate, tako se Bavanište nije ili jeste promenilo, dobro je ili nije dobro, neodstaje nešto ili svega fali.

- Ja sam izbeglica iz ’69. još od Tita, ovo dvoje su skoro pobegli, a ovi su domaćini - kaže nam Grozdana Udovičić, prva meštanka na koju smo naišli tokom našeg špacirunga po Bavaništu, i time u kratkoj rečenici objašnjava kako se stanovnici tamo „dele”. - Dobro se slažemo, ne svađamo se, svi se sekiramo zbog svega... Komšije su mi sa’ranile sina, do neba im hvala što su mi izašle u susret, tako da imam dobre komšije, oni su moji drugi roditelji, kao cela familija su mi.

Kako kaže baba Grozdana, uvek je bilo loših ljudi, ima ih sad, a biće ih dalje, a to nam je spomenula jer, kako tvrdi, nekad je u Bavaništu bilo mnogo stoke koja se uveče vraćala s ispaše, a gazde su za svojim životinjama uredno čistile blato, dok danas ulice naružavaju najpre ljudi koji čak i mokre „gde god im padne na pamet”.

Kada je porodica Anđelković 1954. godine došla u Bavanište, glava kuće otvorila je trafiku koja i danas radi, ali je pred izdahom. Nju je dve decenije kasnije preuzeo sin Mile koji sad prodaje cigare, štampu, sladoled, sokove i „ponešto još”. U svojoj komjuterskoj glavi, kako mu je jedan kupac rekao prilikom kupovine, naš sagovornik dobro pamti ko koji duvan voli da puši, pa mušterije samo kažu: „Znaš, one moje.”

- Ja sam u penziji, ali nisam ođavio radnju. Neće niko da je nasledi, to je gotovo, a pored ovih trgovinskih lanaca polako izumiremo - tužan je deda Mile, pamteći Bavanište po brojnim kafanama, od kojih su preživela samo nekoliko lokala pretvorena u kafiće.

- Ali, lepa mi je naša crkva, lep mi je manastir, ja to volim, obožavam, a ovo drugo me ne interesuje - ističe naša sagovornica, dok polako odlazi svojoj kući, a pozdravlja se od nas rečima kako je pre nekoliko godina imala operaciju nakon koje je dobila specijalan jelovnik. - Kakvu su mi hranu prepisali, kad bih to kupila da jedem, ne bih imala penzije ni tri dana!

Iako zdrava ishrana, svi znamo, ume poprilično da košta, a kad je reč o kupovini voća i povrća, prodavac i starosedelac Milan Paunov koji tokom godine nema slobodnih dana od svoh posla, žali se kako su i tu skočile cene više nego duplo, pa nam tako skreće pažnju na kupus koji je lani bio 15 dinara, a sad je 80.

Za vreme mandata predsednika Saveta Mesne zajednice Bavanište Žikice Krstića, ovo selo u opštini Kovin, dobilo je vodovodnu mrežu priključenu na gradski vodovod, kao i fabriku vode na koju je ostalo da se priključi još oko 30 odsto meštana. S obzirom na to da im bunar doseže dubinu do 1.180 metara, voda u Bavaništu spada u jednu od deset najčistijih u Srbiji.

- Imali smo namenski samodoprinos od 2007. do 2012. godine, a od tih para smo izgradili vodovod i uradili svu dokumentaciju za kanalizaciju, koju još nismo dobili - kaže Krstić. - Pre tri godine smo asfaltirali ulice i ostale su nam tri koje treba da rekonstruišemo i trudimo se da taj projekat uđe u buyet za sledeću godinu. Takođe, 2022. treba da uradimo kompletnu uličnu led rasvetu, tako nam je obećano, a čeka nas sređivanje Doma kulture, kao i rekonstrukcija krova na bioskopu.

- Sad je skupa roba, evo i krompir je bio 20 a sad je 70-80 dinara, a ljudima kojima prodaješ, ako nisu u toku, misle da mu iznuđujemo novac - ističe Puanov, iskreno zbunjen činjenicom da, uprkos lošoj situaciji kako kaže, najviše se oko njega otvaraju prodavnice. - Imamo ovde sve, a najviše radnja i otvaraju, što je veća kriza, a ja bih više da se otvaraju fabrike, da ljudi imaju gde da rade. Promenilo se dosta selo. Ja sam rođen u siromašnoj porodici, nismo imali vodu, struju, samo zemlju, nismo imali ni patosa, sad je bolje 15 puta, ali bolje se nekad živelo, jer u vreme Tita si mogao da imaš 17 lanaca zemlje, oko deset hektara, i mogao si da budeš bogat, a sad sa sto lanaca ljudi nemaju za naftu. Poljoprivrednici nemaju nikakvu garanciju.

Međutim, njegovom dvodecenijskom poslu najviše je otežala izgradnja obilaznice oko Bavaništa, zbog čega mu se prodaja svela samo na lokalce, dok je ranije bilo onih koji su prolazili kroz mesto, zastajali i pazarili.

L. Radlovački