Новинарка Ивана Ђорђевић о свом животу у Америци

Човек треба стално себе да надграђује и да прави потезе који ће његов живот унапредити. Дошло је време за неке нове ствари, за нову књигу, нове меридијане и нове послове - каже новинарка, ПР и писац Ивана Ђорђевић на почетку разговара о одлуци која је изненадила њене ближње, али и фанове. Интересовало нас је како жена која има завидну каријеру, водитеља на ТВ Гранд, ПР-а Лепе Брене и Неде Украден, добро продавану књигу али и 91.000 пратилаца на инстаграм профилу, одлучи да напусти прилично гламурозну „сигурицу” и оде у Америку.

- Одлуку да одем у Америку нисам донела на пречац. Корона ме је мало погурала да схватим, а шта ако се затвори свет који познајем, да ли ћу бити у прилици да уживам у свом послу јавног делатника и колико ћу морати да се прилагођавам новонасталој ситуацији. Сви смо се срели са чињеницом да је „сигурица“ на Балкану једна врло танка грана, јер никада не знате када ће шоу бизнис доћи на неисгурне гране. Поред Лепе Брене и Неде Украден, поменула бих да сам сарађивала и са Нивес Целзијус, Борисом Новковићем, Амар Гилетом, Секом Томичић, Слађаном Мандић... Мој посао ПР-а није престао да постоји мојим одласком.

У ком правцу ће се развијати и ваша каријера у Америци?

- Моја прва књига „Нека много битна“ се преводи на енглески језик да би могла да се дистрибуира у књижарама. Сачињена је од колумни и бави се мушко женским односима који ће увек интригирати све нације и све генерације. Ускоро ће се штампати и моја друга књига „Председница“, то је роман са врло узбудљивим ликовима. Моја каријера у Америци биће базирана на ономе што ја највише волим да радим, а то су  фотографија и камере, то је све што могу да вам кажем у овом тренутку. Инстаграм је увек био нешто лично моје и сви пратиоци су ту јер желе да буду. Бројка је ту после скоро 7-8 година, није дакле ништа пало с неба. Мени су се много пре Инстаграма често смејали како се ја само сликам, заправо и суштински, то може свако. А онда је дошао Инстаграм који је фотографију винуо у небеса и сви су напрасно почели да раде исто што и ја. Слична ствар је и са травел и фешон блогерима. Све то сам захваљујући свом позиву новинара радила много пре него што је то постало – професија. Недавно сам за свој ЦВ избројала 56 реклама и рекламних кампања које сам урадила до сада. Причамо о периоду у последњих 5-6 година. Успела сам да избрендирам себе и то је оно на шта сам поносна. У Америци се рад и таленат цене више него код нас. Код нас се све подразумева и обавезно, омаловажава.

Настанили сте се у Вермонту, колико се тамо начин живота разликује од оног у Београду?

- Београд је више Европа, а Вермонт је више Америка, врло је лако за објаснити. Из Београда ми некад недостаје Кнез Михајлова, Дунавски кеј, али овде сам нашла Чурч стрит, обалу језера Шемплејн, тако да сам тај дах европских градова нашла овде. Иначе, нема стреса, поштује се ограничење у саобраћају, нико не жури и живи се потпуно стабилно без много нервозе. На  језеро Шемплејн идемо да уживамо у заласку сунца, град Бурлингтон има високо цењене универзитете, рецимо и важи за студентски град. Овде нема пластичних кеса, свако домаћинство има своју канту за рециклажу врло су еколошки свесни, томе уче и децу. Сад једино чекамо тај први снег па да видимо како ће то изгледати (смех) јер после зиме и завејаног Београда чисто сумњам да ће ме било шта изненадити много. Вермонт доста подсећа на Швајцарску што по људима, што по начину живота и природним карактеристикама. Вермонт у преводу са француског значи – Зелена планина. Ваздух је чист и шта год вам причали о Америци да је загађена – није тачно. Овде је еколошка свест на врло високом нивоу. Али, нема моје фарбе за косу и мојих мрежастих чарапа! То је проблем број један у Америци, последњих пар месеци! (смех).

У једном тексту сте написали „Не треба ми Холивуд, ја свој Холивуд свуда са собом носим”. Шта је све то што носите собом и што вас увек чини насмејаним?

- Оптимизам носим увек са собом, у малом заџепку као најфинији парфем! Колико год да делује да су неке ствари можда данас тешке и напорне, све ће то сутра бити – јуче. Мој Холивуд јесте мој смисао за естетику, али не само у визуелном смислу. Естетика је у свему, у начину на који живите, како опремате дом, где излазите, естетика је и друштво у ком се крећете. Ја не могу сморне и глупе људе, искрено никада нисам могла, али с годинама је то почело да ексалира (смех). Окружујем се финим светом, који има духа, људима који у животу имају праве вредности, мојом породицом и неколицином пријатеља.

Путовале смо заједно и могу да посведочим да сте увек, па и на високим температурама и напорним путешествијима, нашминкани и атрактивно обучени... како се постаје увек сређена жена?

- Одлуком. Све у животу је ствар одлуке. Мени када сам нашминкана и сређена, када сам лепо обучена, мени је све лепо! То иде до те мере да сам то пренела и на своју ћерку, којој то не пада тешко, али и на своју мајку када је у мом друштву. Мајка је истина у своје време била права лепотица, али данас уз мене добије елан и сређује се као некада. Тако да се то што сам сређена рефлектује и на моје окружење у виду мотивације. Мени много значи визуелни моменат код утиска који људи остављају на мене, јер то вам је нешто као лична карта. И не идемо ни на сликање за личну карту тек онако, и ту се мало дотерамо, јел тако? Зашто бисмо онда у животу чекали да нам дође посебна прилика када је посебна прилика – сваки дан, читавог живота. Ако се ико нашетао по црвеном тепиху, ја сам, али од лепоте се човек никада не умори. Лепота је онај зачин који увек можете још. Увесељава, како вас, тако и све око вас. Магична једна ствар (смех).

Споменули сте ћерку, као се она уклопила у америчко друштво, а посебно на тамошње школе и како вам генерално делује њихов приступ образовању и васпитању?

- Моја ћерка Милица је овде пошла у средњу школу и пресрећна је, а и ми њени најближи још срећнији! Ја нисам истицала никада да сам ја пре свега једна врло одговорна мајка што би рекао мој колега Александар Флиповић – жена, мајка, краљица (смех). С тим што ја у својој кући никад нисам била звезда нити сам инсистирала на томе да је мој посао другачији од других мајки, па је са Милицом било безброј анегдота на ту тему кроз одрастање. Једном су ме звали да дам изјаву за новине, а кући смо радили домаћи из математике. И после трећег покушаја да дам изјаву, само се чуо малецки гласић са реченицом: „Кажи им да не можемо и да сада радимо математику” (смех). Мој приватни живот обилује урнебесним анегдотама и ретко тај део делим са јавношћу јер га сматрам драгуљом у круни. Има своје почасно место у мојој круни. Приступ образовању и васпитању овде је врло релаксирајући, са децом се много разговара, много се ради на мотивацији и на томе да деца не буду оптерећена. Уче их толеранцији, ненасилном решавању конфликата, деца овде заиста уживају у својим тинејџерским годинама. Од средње школе већ имају предмете из области  политичких наука, имају Академију за музичко сценску уметност, сами бирају своје предмете које ће имати у току једне школске године, а у оквиру школе и на трећој години се рецимо већ опредељују и аплицирају за факултет. Мени као мајци сваки Миличин успех много значи јер смо ми као родитељи инсистирали увек на њеном образовању, које не долази само из књига. Учи се и у кући и на путовањима, и срећна сам што пратим њен развој кроз једну стабилну призму. Овде је деци све омогућено, њихово је само да уче и да се забављају кроз све то.

Како се из ваше перспективе Американци носе са короном и осећате ли утицај покрета БЛМ?

- Американци су јако једноставни и конкретно ја овде немам утисак да је корона тема број један као што је код нас. Короне наравно има, као што има и вакцинације, али од државе до државе се разликује да ли ћете са потврдом о вакцинацији ући у теретану или ћете донети само негативан тест. Али оно што ме је фасцинирало и даље фасцинира јесте да нема приче о корони. Овде живот тече, лагано, како би ми рекли по лалински. Покрет Блацк ливес matter је нешто што подржава велики број људи и често истичу на својим кућама тај плакат са натписом. Вермонт је држава са високим степеном толеранције у односу на полне, расне и све друге разлике. Ово је држава која је прва признала истополне бракове у Америци.  Искрено, мој први и општи утисак о Америци је да се овде заиста живи по другачијем времену и да свако реално гледа своја посла. Плате, хонорари, и сва примања стижу на време а људи су доскоро имали стимулативне чекове од државе па их је сада тешко натерати да раде поново (смех). Отуда сви траже раднике и запошљавају. Немам утисак да је овде нешто стало због короне. Њујорк, као и Флорида су доста награбусили, али ту су само можда мало оштрије мере, али мере су оштре и на аеродромима и на местима где се окупља велики број људи, али вас нико не малтретира нити омаловажава ако мислите овако или онако о вакцини. Једноставно, вакцина је ту, негде је обавезна, негде не, али живи се, живот тече. Људи се друже, нису закључани, нису отуђени, воде неке своје обичне животе.        

Да ли је Америка за вас сан или отрежњење?

- Америка је заиста један сан у виду могућности какве ми на Балкану не познајемо, али без претеривања. Овде ћете врло брзо наћи посао у шоу бизнису ако покажете ентузијазам и енергичност. И то ме фасцинирало. Нећете морати да бринете да ли сте довољно млади, или не, нико вас неће анатемисати да ли имате 40+ или 25+ ако умете да радите и имате харизму. Важно је оставити утисак и то је читава прича. И да, амерички сан – постоји. Није празна прича. Ја своје планове и приватан живот не откривам па људи имају своје теорије, али ако мене питате, прво и пре свега, ја сам жена која је увек знала шта ради. И сваки корак добро осмишљавала.

            Снежана Милановић