Novinarka Ivana Đorđević o svom životu u Americi

Čovek treba stalno sebe da nadgrađuje i da pravi poteze koji će njegov život unaprediti. Došlo je vreme za neke nove stvari, za novu knjigu, nove meridijane i nove poslove - kaže novinarka, PR i pisac Ivana Đorđević na početku razgovara o odluci koja je iznenadila njene bližnje, ali i fanove. Interesovalo nas je kako žena koja ima zavidnu karijeru, voditelja na TV Grand, PR-a Lepe Brene i Nede Ukraden, dobro prodavanu knjigu ali i 91.000 pratilaca na instagram profilu, odluči da napusti prilično glamuroznu „siguricu” i ode u Ameriku.

- Odluku da odem u Ameriku nisam donela na prečac. Korona me je malo pogurala da shvatim, a šta ako se zatvori svet koji poznajem, da li ću biti u prilici da uživam u svom poslu javnog delatnika i koliko ću morati da se prilagođavam novonastaloj situaciji. Svi smo se sreli sa činjenicom da je „sigurica“ na Balkanu jedna vrlo tanka grana, jer nikada ne znate kada će šou biznis doći na neisgurne grane. Pored Lepe Brene i Nede Ukraden, pomenula bih da sam sarađivala i sa Nives Celzijus, Borisom Novkovićem, Amar Giletom, Sekom Tomičić, Slađanom Mandić... Moj posao PR-a nije prestao da postoji mojim odlaskom.

U kom pravcu će se razvijati i vaša karijera u Americi?

- Moja prva knjiga „Neka mnogo bitna“ se prevodi na engleski jezik da bi mogla da se distribuira u knjižarama. Sačinjena je od kolumni i bavi se muško ženskim odnosima koji će uvek intrigirati sve nacije i sve generacije. Uskoro će se štampati i moja druga knjiga „Predsednica“, to je roman sa vrlo uzbudljivim likovima. Moja karijera u Americi biće bazirana na onome što ja najviše volim da radim, a to su  fotografija i kamere, to je sve što mogu da vam kažem u ovom trenutku. Instagram je uvek bio nešto lično moje i svi pratioci su tu jer žele da budu. Brojka je tu posle skoro 7-8 godina, nije dakle ništa palo s neba. Meni su se mnogo pre Instagrama često smejali kako se ja samo slikam, zapravo i suštinski, to može svako. A onda je došao Instagram koji je fotografiju vinuo u nebesa i svi su naprasno počeli da rade isto što i ja. Slična stvar je i sa travel i fešon blogerima. Sve to sam zahvaljujući svom pozivu novinara radila mnogo pre nego što je to postalo – profesija. Nedavno sam za svoj CV izbrojala 56 reklama i reklamnih kampanja koje sam uradila do sada. Pričamo o periodu u poslednjih 5-6 godina. Uspela sam da izbrendiram sebe i to je ono na šta sam ponosna. U Americi se rad i talenat cene više nego kod nas. Kod nas se sve podrazumeva i obavezno, omalovažava.

Nastanili ste se u Vermontu, koliko se tamo način života razlikuje od onog u Beogradu?

- Beograd je više Evropa, a Vermont je više Amerika, vrlo je lako za objasniti. Iz Beograda mi nekad nedostaje Knez Mihajlova, Dunavski kej, ali ovde sam našla Čurč strit, obalu jezera Šemplejn, tako da sam taj dah evropskih gradova našla ovde. Inače, nema stresa, poštuje se ograničenje u saobraćaju, niko ne žuri i živi se potpuno stabilno bez mnogo nervoze. Na  jezero Šemplejn idemo da uživamo u zalasku sunca, grad Burlington ima visoko cenjene univerzitete, recimo i važi za studentski grad. Ovde nema plastičnih kesa, svako domaćinstvo ima svoju kantu za reciklažu vrlo su ekološki svesni, tome uče i decu. Sad jedino čekamo taj prvi sneg pa da vidimo kako će to izgledati (smeh) jer posle zime i zavejanog Beograda čisto sumnjam da će me bilo šta iznenaditi mnogo. Vermont dosta podseća na Švajcarsku što po ljudima, što po načinu života i prirodnim karakteristikama. Vermont u prevodu sa francuskog znači – Zelena planina. Vazduh je čist i šta god vam pričali o Americi da je zagađena – nije tačno. Ovde je ekološka svest na vrlo visokom nivou. Ali, nema moje farbe za kosu i mojih mrežastih čarapa! To je problem broj jedan u Americi, poslednjih par meseci! (smeh).

U jednom tekstu ste napisali „Ne treba mi Holivud, ja svoj Holivud svuda sa sobom nosim”. Šta je sve to što nosite sobom i što vas uvek čini nasmejanim?

- Optimizam nosim uvek sa sobom, u malom zadžepku kao najfiniji parfem! Koliko god da deluje da su neke stvari možda danas teške i naporne, sve će to sutra biti – juče. Moj Holivud jeste moj smisao za estetiku, ali ne samo u vizuelnom smislu. Estetika je u svemu, u načinu na koji živite, kako opremate dom, gde izlazite, estetika je i društvo u kom se krećete. Ja ne mogu smorne i glupe ljude, iskreno nikada nisam mogla, ali s godinama je to počelo da eksalira (smeh). Okružujem se finim svetom, koji ima duha, ljudima koji u životu imaju prave vrednosti, mojom porodicom i nekolicinom prijatelja.

Putovale smo zajedno i mogu da posvedočim da ste uvek, pa i na visokim temperaturama i napornim putešestvijima, našminkani i atraktivno obučeni... kako se postaje uvek sređena žena?

- Odlukom. Sve u životu je stvar odluke. Meni kada sam našminkana i sređena, kada sam lepo obučena, meni je sve lepo! To ide do te mere da sam to prenela i na svoju ćerku, kojoj to ne pada teško, ali i na svoju majku kada je u mom društvu. Majka je istina u svoje vreme bila prava lepotica, ali danas uz mene dobije elan i sređuje se kao nekada. Tako da se to što sam sređena reflektuje i na moje okruženje u vidu motivacije. Meni mnogo znači vizuelni momenat kod utiska koji ljudi ostavljaju na mene, jer to vam je nešto kao lična karta. I ne idemo ni na slikanje za ličnu kartu tek onako, i tu se malo doteramo, jel tako? Zašto bismo onda u životu čekali da nam dođe posebna prilika kada je posebna prilika – svaki dan, čitavog života. Ako se iko našetao po crvenom tepihu, ja sam, ali od lepote se čovek nikada ne umori. Lepota je onaj začin koji uvek možete još. Uveseljava, kako vas, tako i sve oko vas. Magična jedna stvar (smeh).

Spomenuli ste ćerku, kao se ona uklopila u američko društvo, a posebno na tamošnje škole i kako vam generalno deluje njihov pristup obrazovanju i vaspitanju?

- Moja ćerka Milica je ovde pošla u srednju školu i presrećna je, a i mi njeni najbliži još srećniji! Ja nisam isticala nikada da sam ja pre svega jedna vrlo odgovorna majka što bi rekao moj kolega Aleksandar Flipović – žena, majka, kraljica (smeh). S tim što ja u svojoj kući nikad nisam bila zvezda niti sam insistirala na tome da je moj posao drugačiji od drugih majki, pa je sa Milicom bilo bezbroj anegdota na tu temu kroz odrastanje. Jednom su me zvali da dam izjavu za novine, a kući smo radili domaći iz matematike. I posle trećeg pokušaja da dam izjavu, samo se čuo malecki glasić sa rečenicom: „Kaži im da ne možemo i da sada radimo matematiku” (smeh). Moj privatni život obiluje urnebesnim anegdotama i retko taj deo delim sa javnošću jer ga smatram draguljom u kruni. Ima svoje počasno mesto u mojoj kruni. Pristup obrazovanju i vaspitanju ovde je vrlo relaksirajući, sa decom se mnogo razgovara, mnogo se radi na motivaciji i na tome da deca ne budu opterećena. Uče ih toleranciji, nenasilnom rešavanju konflikata, deca ovde zaista uživaju u svojim tinejdžerskim godinama. Od srednje škole već imaju predmete iz oblasti  političkih nauka, imaju Akademiju za muzičko scensku umetnost, sami biraju svoje predmete koje će imati u toku jedne školske godine, a u okviru škole i na trećoj godini se recimo već opredeljuju i apliciraju za fakultet. Meni kao majci svaki Miličin uspeh mnogo znači jer smo mi kao roditelji insistirali uvek na njenom obrazovanju, koje ne dolazi samo iz knjiga. Uči se i u kući i na putovanjima, i srećna sam što pratim njen razvoj kroz jednu stabilnu prizmu. Ovde je deci sve omogućeno, njihovo je samo da uče i da se zabavljaju kroz sve to.

Kako se iz vaše perspektive Amerikanci nose sa koronom i osećate li uticaj pokreta BLM?

- Amerikanci su jako jednostavni i konkretno ja ovde nemam utisak da je korona tema broj jedan kao što je kod nas. Korone naravno ima, kao što ima i vakcinacije, ali od države do države se razlikuje da li ćete sa potvrdom o vakcinaciji ući u teretanu ili ćete doneti samo negativan test. Ali ono što me je fasciniralo i dalje fascinira jeste da nema priče o koroni. Ovde život teče, lagano, kako bi mi rekli po lalinski. Pokret Black lives matter je nešto što podržava veliki broj ljudi i često ističu na svojim kućama taj plakat sa natpisom. Vermont je država sa visokim stepenom tolerancije u odnosu na polne, rasne i sve druge razlike. Ovo je država koja je prva priznala istopolne brakove u Americi.  Iskreno, moj prvi i opšti utisak o Americi je da se ovde zaista živi po drugačijem vremenu i da svako realno gleda svoja posla. Plate, honorari, i sva primanja stižu na vreme a ljudi su doskoro imali stimulativne čekove od države pa ih je sada teško naterati da rade ponovo (smeh). Otuda svi traže radnike i zapošljavaju. Nemam utisak da je ovde nešto stalo zbog korone. Njujork, kao i Florida su dosta nagrabusili, ali tu su samo možda malo oštrije mere, ali mere su oštre i na aerodromima i na mestima gde se okuplja veliki broj ljudi, ali vas niko ne maltretira niti omalovažava ako mislite ovako ili onako o vakcini. Jednostavno, vakcina je tu, negde je obavezna, negde ne, ali živi se, život teče. Ljudi se druže, nisu zaključani, nisu otuđeni, vode neke svoje obične živote.        

Da li je Amerika za vas san ili otrežnjenje?

- Amerika je zaista jedan san u vidu mogućnosti kakve mi na Balkanu ne poznajemo, ali bez preterivanja. Ovde ćete vrlo brzo naći posao u šou biznisu ako pokažete entuzijazam i energičnost. I to me fasciniralo. Nećete morati da brinete da li ste dovoljno mladi, ili ne, niko vas neće anatemisati da li imate 40 ili 25 ako umete da radite i imate harizmu. Važno je ostaviti utisak i to je čitava priča. I da, američki san – postoji. Nije prazna priča. Ja svoje planove i privatan život ne otkrivam pa ljudi imaju svoje teorije, ali ako mene pitate, prvo i pre svega, ja sam žena koja je uvek znala šta radi. I svaki korak dobro osmišljavala.

            Snežana Milanović