ДНЕВНИК У ГАКОВУ Најлепше за оне без секирације

А тек да видите ту лепоту кад загазите у село у ком вас дочекују камене коцке старе педесетак година, а коју Гаковчани носталгично чувају и планирају да бране од „претећег“ асфалта који их, по свему судећу, ускоро неминовно чека.

- Отворен је гранични прелаз у Растини, па треба да се ради пут до тамо, шест и по метара ширине, можда већ и следеће године, тако да се надамо се да ће нам тај прелаз нешто донети, бар нашим угоститељима - каже секретар Месне заједнице Гаково Мирослав Берић. - Коцка је драга Гаковчанима и кад смо чули да ће се радити пут, многи су против њеног прекривања коцке.

Осим што евоцира успомене на неке лепше и безбрижније дане, калдрма, ако ништа друго, бар и даље има ефекта, те успорава саобраћај на главној yadi и чини да село буде макар мало безбедније у данашње време.

- До пре десет година, док је постојао „Граничар“, који је био срце села, другачије се размишљало, знао се редослед: школа, војска, Граничар, пензија. Он је запошљавао око 250-300 људи, а сад сви ти људи морају да се сналазе, јер нема више ничега у Гакову. Ми смо специфично село јер код нас нема приватне земље у катастарској општини, неколико процената само, значи, ми не живимо од пољопривреде, па људи морају да одлазе у Сомбор, Нови Сад, Београд, иностранство и највећа штета је што одлазе млади, ко упише факултет, више се не враћа овде - истиче Берић, напомињући оно најважније за људе, ако не постоји егзистенција, немају разлога да остају.

Управо због тога, број становника рапидно опада, те је за 20 година Гаково напустило више од 500 људи. А да им није ђака из Растине, осмолетка не би бројала ни 80 ученика.

- Годишње нам умре око њих 30, а роди се једно ил’ двоје деце, па ви сад рачунајте - сетан је наш саговорник, дајући нам пример своје породице у којој је његов отац имао неколико браће и сестара, од којих ни један потомак више не живи у Гакову.

Ипак, не може се рећи да у том селу нема све што је потребно за макар скроман живот. Имају школу, амбуланту, апотеку, пошту, цркву коју граде од 2001. године и, оно што им је тренутно најважније, Дом културе који ће наредне године добити нову фасад у и грејање, чиме ће објекат званично бити комплетно завршен саниран и усељив.

- Акценат смо ставили на изградњи Дома културе, ми га тако зовемо, али то је вишенаменски објекат. Пре петнаестак година смо смислили да сва удружења имају свој простор, да могу да функционишу и да раде. Некад је био ту фолклор, али он више не постоји, нажалост, али ћемо покушати да га повратимо. Било је и удружење жена, било је и успешно удружење добровољних давалаца крви и то је сад мало лошије, фудбал се угасио, остао нам је само рукомет, али смо ту сад у вишем рангу, друголигаши смо. Рукометаши имају школицу и то ми је најдраже - прича секретар.

Све у свему, изгледа да је у Гакову најлепше проводити пензионерске дане, кад човеку, ваљда, не преостаје ништа него да ужива у животу, а у амбијенту какав постоји у овом месту, не делује да је тако нешто немогуће. Само треба дочекати успешан крај радног века. Само...

Леа Радловачки

Фото: Вања Фифа

Где су другари и породица - тамо је и дом

Иако за Гаково важи да бива све мање и напуштеније село, ипак има младих који не желе да га напусте. Међу њима је физиотерапеут по струци, а конобар по тренутном радном статусу Лазар Терзија (23), који каже да се ситуација у његовом месту „не зна на коју фору“ али поправила.

- Кад сам био баш клинац, овде је било јако добро, радио је „Граничар“, село је баш живело. Онда један период, кад сма био средња школа, кад се фирма распала, баш је било лоше, практично су све куће живеле од ње, и тада је био један кафић. У последње две-три године је опет добро. Петком имамо свирке, имамо где да изађемо, долазе људи и са стране, из града - прича Лазар, који нас је угостио у ресторану своје сестре. - Људи, породица, то ме је задржало. Био сам на броду, све то супер, паре, али више волим овде са мојима иако нема толико новаца... Снађемо се, играмо фудбал у слободно време, сви смо ту остали из разреда, 15-ак нас је било, тако се потрефило, мада старије генерације су углавном отишле преко. Вршњаци раде у Сомбору, сви смо некако и везани за Сомбор, и ај одем малтене сваки дан, десет минута ми је донде колима. Има у граду довољно активности, али нема претерани избор. Немам појма где себе видим, али верујем да нећу ићи више игде што се тиче иностранства, овде ћу остати највероватније.