DNEVNIK U GAKOVU Najlepše za one bez sekiracije

A tek da vidite tu lepotu kad zagazite u selo u kom vas dočekuju kamene kocke stare pedesetak godina, a koju Gakovčani nostalgično čuvaju i planiraju da brane od „pretećeg“ asfalta koji ih, po svemu sudeću, uskoro neminovno čeka.

- Otvoren je granični prelaz u Rastini, pa treba da se radi put do tamo, šest i po metara širine, možda već i sledeće godine, tako da se nadamo se da će nam taj prelaz nešto doneti, bar našim ugostiteljima - kaže sekretar Mesne zajednice Gakovo Miroslav Berić. - Kocka je draga Gakovčanima i kad smo čuli da će se raditi put, mnogi su protiv njenog prekrivanja kocke.

Osim što evocira uspomene na neke lepše i bezbrižnije dane, kaldrma, ako ništa drugo, bar i dalje ima efekta, te usporava saobraćaj na glavnoj yadi i čini da selo bude makar malo bezbednije u današnje vreme.

- Do pre deset godina, dok je postojao „Graničar“, koji je bio srce sela, drugačije se razmišljalo, znao se redosled: škola, vojska, Graničar, penzija. On je zapošljavao oko 250-300 ljudi, a sad svi ti ljudi moraju da se snalaze, jer nema više ničega u Gakovu. Mi smo specifično selo jer kod nas nema privatne zemlje u katastarskoj opštini, nekoliko procenata samo, znači, mi ne živimo od poljoprivrede, pa ljudi moraju da odlaze u Sombor, Novi Sad, Beograd, inostranstvo i najveća šteta je što odlaze mladi, ko upiše fakultet, više se ne vraća ovde - ističe Berić, napominjući ono najvažnije za ljude, ako ne postoji egzistencija, nemaju razloga da ostaju.

Upravo zbog toga, broj stanovnika rapidno opada, te je za 20 godina Gakovo napustilo više od 500 ljudi. A da im nije đaka iz Rastine, osmoletka ne bi brojala ni 80 učenika.

- Godišnje nam umre oko njih 30, a rodi se jedno il’ dvoje dece, pa vi sad računajte - setan je naš sagovornik, dajući nam primer svoje porodice u kojoj je njegov otac imao nekoliko braće i sestara, od kojih ni jedan potomak više ne živi u Gakovu.

Ipak, ne može se reći da u tom selu nema sve što je potrebno za makar skroman život. Imaju školu, ambulantu, apoteku, poštu, crkvu koju grade od 2001. godine i, ono što im je trenutno najvažnije, Dom kulture koji će naredne godine dobiti novu fasad u i grejanje, čime će objekat zvanično biti kompletno završen saniran i useljiv.

- Akcenat smo stavili na izgradnji Doma kulture, mi ga tako zovemo, ali to je višenamenski objekat. Pre petnaestak godina smo smislili da sva udruženja imaju svoj prostor, da mogu da funkcionišu i da rade. Nekad je bio tu folklor, ali on više ne postoji, nažalost, ali ćemo pokušati da ga povratimo. Bilo je i udruženje žena, bilo je i uspešno udruženje dobrovoljnih davalaca krvi i to je sad malo lošije, fudbal se ugasio, ostao nam je samo rukomet, ali smo tu sad u višem rangu, drugoligaši smo. Rukometaši imaju školicu i to mi je najdraže - priča sekretar.

Sve u svemu, izgleda da je u Gakovu najlepše provoditi penzionerske dane, kad čoveku, valjda, ne preostaje ništa nego da uživa u životu, a u ambijentu kakav postoji u ovom mestu, ne deluje da je tako nešto nemoguće. Samo treba dočekati uspešan kraj radnog veka. Samo...

Lea Radlovački

Foto: Vanja Fifa

Gde su drugari i porodica - tamo je i dom

Iako za Gakovo važi da biva sve manje i napuštenije selo, ipak ima mladih koji ne žele da ga napuste. Među njima je fizioterapeut po struci, a konobar po trenutnom radnom statusu Lazar Terzija (23), koji kaže da se situacija u njegovom mestu „ne zna na koju foru“ ali popravila.

- Kad sam bio baš klinac, ovde je bilo jako dobro, radio je „Graničar“, selo je baš živelo. Onda jedan period, kad sma bio srednja škola, kad se firma raspala, baš je bilo loše, praktično su sve kuće živele od nje, i tada je bio jedan kafić. U poslednje dve-tri godine je opet dobro. Petkom imamo svirke, imamo gde da izađemo, dolaze ljudi i sa strane, iz grada - priča Lazar, koji nas je ugostio u restoranu svoje sestre. - Ljudi, porodica, to me je zadržalo. Bio sam na brodu, sve to super, pare, ali više volim ovde sa mojima iako nema toliko novaca... Snađemo se, igramo fudbal u slobodno vreme, svi smo tu ostali iz razreda, 15-ak nas je bilo, tako se potrefilo, mada starije generacije su uglavnom otišle preko. Vršnjaci rade u Somboru, svi smo nekako i vezani za Sombor, i aj odem maltene svaki dan, deset minuta mi je donde kolima. Ima u gradu dovoljno aktivnosti, ali nema preterani izbor. Nemam pojma gde sebe vidim, ali verujem da neću ići više igde što se tiče inostranstva, ovde ću ostati najverovatnije.