Уз оживљавање парка скулптура на новосадском Тргу галерија

И на другачији начин препознају га они који у њему учествују чинећи сваким делом сопственог напора да напредак постане видљив а не очигледан. У тренутку када простор у којем радно боравите постаје мален за ваше бројне визуелне сензације, сасвим је природно да искорачите из њега и наслутите нове димензије. У домену разраде и материјализације уметничке одличан пример представља акција изласка три скулптуре изван галерија, на новосадском Тргу Галерија у обједињеном програму позиционирања уметности у језгру нашег града.

Изливање гипсаних вајарских радова у трајнијем материјалу, бронзи и алуминијуму (ливница Станишић!) означава истинску функцију заштите уметничких дела у сврси продуженог трајања и измештања ван замрачених депоа глиптотека и галеријске скучености. Осим тога, контекст и место новог живота скулптуре у јавном простору већ извесно време су угрожени уобичајеним начином популаризације историјско политичких мотива. Назнака очекиваних уметничких вредности споменичке традиције, свакако ће остварити своје намере ангажујући познате алате профилисаних образаца. Зато је Парк скулптура, логично замишљен на Тргу Галерија у сасвим друкчијој констелацији у односу на читаву ситуацију везану за проблем јавне скулптуре у Новом Саду. Парк скулптура би могао да оживи уснуло вајарско наслеђе наших депоа.

Постављање ове три скулптуре у опкољеном галеријском имању, у сенци зимзелених стабала галенсовског и соцбулеварског залеђа, симболизује наступајући културно уметнички концепт, у својеврсној оази унутар урбане вреве. Постаменти за прве три скулптуре изведени су за сваку посебно, пратећи форме задатих дела које ће се на њих ослонити. Лука Кулић, вајар конзерватор, наставио је ову авантуру наговештавајући облике постоља на којима ће, верујемо, стајати и савремени уметнички вајарски пројекти у блиској будућности. Сада су, у контра лихту омаленог парка (чија тренутна сврха постојања није за помињање) подигнуте су на те постаменте вајарске форме жељне светлости, у сталним променама које годе оку од јутра до предвечерја. Сунце је потврдило примат животном смислу уметности.

Сенка и светлост Парка скулптура, уз звуке квартета у недељном стилу лигештулске заваљености, помогли су свима да осете притајени дух отелотворен у опни вајарског рада, уздигнутог на металну меандерску линију, у друштву испиковане беле површине изливеног вештачког камена. Алуминијумско „Протицање“ Иванке Ацин (ГМС) динамизовало је труп риболиког карактера у средишњем упоришту. „Женски седећи акт“ (ПЗРМ) Ангелине Гаталице у бронзи као да је поносно заборавио на дотрајалост свог гипсаног модела, док је „Икар“ (СЗПБ) Саве Сандића као контрапункт протоку, у тренутку када тоне кроз ваздух, подсетио грађане Европске престонице културе да су уметничке визије увек савремене и пророчке истовремено, у митолошком обрту.

Између стварности и замишљеног, напредак често обележавају мали кораци. Колико је овај корак дуг, одредиће привремени карактер поставке  у настајању. До коначног измештања паркинга.

        Данило Вуксановић