Uz oživljavanje parka skulptura na novosadskom Trgu galerija

I na drugačiji način prepoznaju ga oni koji u njemu učestvuju čineći svakim delom sopstvenog napora da napredak postane vidljiv a ne očigledan. U trenutku kada prostor u kojem radno boravite postaje malen za vaše brojne vizuelne senzacije, sasvim je prirodno da iskoračite iz njega i naslutite nove dimenzije. U domenu razrade i materijalizacije umetničke odličan primer predstavlja akcija izlaska tri skulpture izvan galerija, na novosadskom Trgu Galerija u objedinjenom programu pozicioniranja umetnosti u jezgru našeg grada.

Izlivanje gipsanih vajarskih radova u trajnijem materijalu, bronzi i aluminijumu (livnica Stanišić!) označava istinsku funkciju zaštite umetničkih dela u svrsi produženog trajanja i izmeštanja van zamračenih depoa gliptoteka i galerijske skučenosti. Osim toga, kontekst i mesto novog života skulpture u javnom prostoru već izvesno vreme su ugroženi uobičajenim načinom popularizacije istorijsko političkih motiva. Naznaka očekivanih umetničkih vrednosti spomeničke tradicije, svakako će ostvariti svoje namere angažujući poznate alate profilisanih obrazaca. Zato je Park skulptura, logično zamišljen na Trgu Galerija u sasvim drukčijoj konstelaciji u odnosu na čitavu situaciju vezanu za problem javne skulpture u Novom Sadu. Park skulptura bi mogao da oživi usnulo vajarsko nasleđe naših depoa.

Postavljanje ove tri skulpture u opkoljenom galerijskom imanju, u senci zimzelenih stabala galensovskog i socbulevarskog zaleđa, simbolizuje nastupajući kulturno umetnički koncept, u svojevrsnoj oazi unutar urbane vreve. Postamenti za prve tri skulpture izvedeni su za svaku posebno, prateći forme zadatih dela koje će se na njih osloniti. Luka Kulić, vajar konzervator, nastavio je ovu avanturu nagoveštavajući oblike postolja na kojima će, verujemo, stajati i savremeni umetnički vajarski projekti u bliskoj budućnosti. Sada su, u kontra lihtu omalenog parka (čija trenutna svrha postojanja nije za pominjanje) podignute su na te postamente vajarske forme željne svetlosti, u stalnim promenama koje gode oku od jutra do predvečerja. Sunce je potvrdilo primat životnom smislu umetnosti.

Senka i svetlost Parka skulptura, uz zvuke kvarteta u nedeljnom stilu ligeštulske zavaljenosti, pomogli su svima da osete pritajeni duh otelotvoren u opni vajarskog rada, uzdignutog na metalnu meandersku liniju, u društvu ispikovane bele površine izlivenog veštačkog kamena. Aluminijumsko „Proticanje“ Ivanke Acin (GMS) dinamizovalo je trup ribolikog karaktera u središnjem uporištu. „Ženski sedeći akt“ (PZRM) Angeline Gatalice u bronzi kao da je ponosno zaboravio na dotrajalost svog gipsanog modela, dok je „Ikar“ (SZPB) Save Sandića kao kontrapunkt protoku, u trenutku kada tone kroz vazduh, podsetio građane Evropske prestonice kulture da su umetničke vizije uvek savremene i proročke istovremeno, u mitološkom obrtu.

Između stvarnosti i zamišljenog, napredak često obeležavaju mali koraci. Koliko je ovaj korak dug, odrediće privremeni karakter postavke  u nastajanju. Do konačnog izmeštanja parkinga.

        Danilo Vuksanović