ДНЕВНИК у вишевековном селу: Мошорин

То је уједно, могло би се рећи, и најживахнији део места, бар док родитељи не преузму малишане из забавишта, па читава раскрсница наједном утихне.

- У Мошорину имамо непуних 3.000 становника и тај број је годинама константан, нема ни одлива ни прилива, а село нам је заживело доласком избеглица деведесетих година, па и даље имамо много деце, што сте могли да приметите кад сте долазили овде - каже председница Савета Месне заједнице Мошорин Верка Радић. - Међутим, оно што људе задржава овде јесу пољопривредне делатности којима се баве, а то су ратарство и сточарство по ком смо најпознатији. Мошорин је престоница што се тиче производње млека у Србији и по броју крупне стоке. Имамо око 7.000 грла крава музара и дневно се одавде извезе 50.000 литара млека. Током и након раата, 80-90 кућа се доселило код нас и то су били људи из Босне који су се у свом крају стопостотно бавили сточарством, то је нешто што су знали да раде и овде су наставили, само знатно озбиљније и професионалније. Сада није захвална цена за сточарство, на ивици су останка, али људи су упорни, не чекају прилике него их сами траже. Још увек се боре, али је знак питања колико ће економски моћи да опстану.

Осим крава, у овом селу у општини Тител, има више од 12.000 свиња, 4.000 оваца и 40.000 пилића. Од ратарских култура, које заузимају највећу површину мошориснек катастарске општине, јесу кукуруз, пшеница, сунцокрет, јечам и уљана репица.

- Има и незнатан број људи који ради у Новом Саду, али живе у селу, није то велика километража до града - додаје Радић, наводећи неке од планова које ће као Месна заједница реализовати у наредном периоду, а све у циљу задржавања људи. - Ових дана у зони центра правимо парк са дечјим игралиштем, а планирамо да од следеће школске године обезбеђујемо и бесплатне uybеnikе за прваке. Такође, следеће године крећемо у изградњу канализације са пречистачем, чека нас и реконструкција улица и тротоара, као и наше освновне школе. Постоји и идеја да се направи балон сала за мале спортисте и школице спорта, јер у селу за сада имамо фудбалски клуб, рукометни клуб и КУД.

Мошорин је, иначе, познат и по томе што је родни крај Светозара Милетића и Исидоре Секулић, по којима клубови и разна друштва, наравно и улице, носе назив. А цело село некако је најлепше гледати с платоа Тителског брега, покрај задужбине проте Светозара Влашкалића, која бди над Мошорином и чека да постане женски манастир због чега је првобитно и изграђен.

Кад Живана Малетина (83) питате како је, рећи ће вам да је боље него што треба да буде, будући да је преживео два инфаркта и једно пуцање аорте на срцу. И баш зато, данас се осећа као челик, који, додуше, не може више да прошета око кварта, већ само до пијаце која му је на педесетак метара од куће.

Рођен је у Мошорину у ком га је задржала љубав према коњима. Како нам деда Живан прича, увек се бавио пољопривредом, да би сада дочекао да нема пензију и да га ћерка и унук издржавају.

- Имамо десет јутара земље, посејемо жито и кукуруз, па кад ми треба, десет метери продам - вели наш саговорник, док пред кућом седи и чека да баба Јулијана заврши ручак.

Мошоринско викенд насеље на Тиси ових дана мириши на печену паприку. Тако је и испред куће породице Станојев која је, приликом наше посете, припремала зимницу за све три генерације.

- Деда и ја живимо овде током целе године, а син и снаја су у Петроварадину - говори нам „главна и одговорна уредница“ Мирослвка Станојев, док стрпљиво окреће паприке и трпи неподношљиву врућину из пекача. - Овде углавном имамо све, па у село некад идемо сваки дан, а некад два-три пута недељно. Није нам никад досадно... Нарочито кад падне снег, онда имамо шта да чистимо. Увек се нешто наше да се ради, а кад не, онда решавам укрштене речи.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа