DNEVNIK u viševekovnom selu: Mošorin

To je ujedno, moglo bi se reći, i najživahniji deo mesta, bar dok roditelji ne preuzmu mališane iz zabavišta, pa čitava raskrsnica najednom utihne.

- U Mošorinu imamo nepunih 3.000 stanovnika i taj broj je godinama konstantan, nema ni odliva ni priliva, a selo nam je zaživelo dolaskom izbeglica devedesetih godina, pa i dalje imamo mnogo dece, što ste mogli da primetite kad ste dolazili ovde - kaže predsednica Saveta Mesne zajednice Mošorin Verka Radić. - Međutim, ono što ljude zadržava ovde jesu poljoprivredne delatnosti kojima se bave, a to su ratarstvo i stočarstvo po kom smo najpoznatiji. Mošorin je prestonica što se tiče proizvodnje mleka u Srbiji i po broju krupne stoke. Imamo oko 7.000 grla krava muzara i dnevno se odavde izveze 50.000 litara mleka. Tokom i nakon raata, 80-90 kuća se doselilo kod nas i to su bili ljudi iz Bosne koji su se u svom kraju stopostotno bavili stočarstvom, to je nešto što su znali da rade i ovde su nastavili, samo znatno ozbiljnije i profesionalnije. Sada nije zahvalna cena za stočarstvo, na ivici su ostanka, ali ljudi su uporni, ne čekaju prilike nego ih sami traže. Još uvek se bore, ali je znak pitanja koliko će ekonomski moći da opstanu.

Osim krava, u ovom selu u opštini Titel, ima više od 12.000 svinja, 4.000 ovaca i 40.000 pilića. Od ratarskih kultura, koje zauzimaju najveću površinu mošorisnek katastarske opštine, jesu kukuruz, pšenica, suncokret, ječam i uljana repica.

- Ima i neznatan broj ljudi koji radi u Novom Sadu, ali žive u selu, nije to velika kilometraža do grada - dodaje Radić, navodeći neke od planova koje će kao Mesna zajednica realizovati u narednom periodu, a sve u cilju zadržavanja ljudi. - Ovih dana u zoni centra pravimo park sa dečjim igralištem, a planiramo da od sledeće školske godine obezbeđujemo i besplatne uybenike za prvake. Takođe, sledeće godine krećemo u izgradnju kanalizacije sa prečistačem, čeka nas i rekonstrukcija ulica i trotoara, kao i naše osvnovne škole. Postoji i ideja da se napravi balon sala za male sportiste i školice sporta, jer u selu za sada imamo fudbalski klub, rukometni klub i KUD.

Mošorin je, inače, poznat i po tome što je rodni kraj Svetozara Miletića i Isidore Sekulić, po kojima klubovi i razna društva, naravno i ulice, nose naziv. A celo selo nekako je najlepše gledati s platoa Titelskog brega, pokraj zadužbine prote Svetozara Vlaškalića, koja bdi nad Mošorinom i čeka da postane ženski manastir zbog čega je prvobitno i izgrađen.

Kad Živana Maletina (83) pitate kako je, reći će vam da je bolje nego što treba da bude, budući da je preživeo dva infarkta i jedno pucanje aorte na srcu. I baš zato, danas se oseća kao čelik, koji, doduše, ne može više da prošeta oko kvarta, već samo do pijace koja mu je na pedesetak metara od kuće.

Rođen je u Mošorinu u kom ga je zadržala ljubav prema konjima. Kako nam deda Živan priča, uvek se bavio poljoprivredom, da bi sada dočekao da nema penziju i da ga ćerka i unuk izdržavaju.

- Imamo deset jutara zemlje, posejemo žito i kukuruz, pa kad mi treba, deset meteri prodam - veli naš sagovornik, dok pred kućom sedi i čeka da baba Julijana završi ručak.

Mošorinsko vikend naselje na Tisi ovih dana miriši na pečenu papriku. Tako je i ispred kuće porodice Stanojev koja je, prilikom naše posete, pripremala zimnicu za sve tri generacije.

- Deda i ja živimo ovde tokom cele godine, a sin i snaja su u Petrovaradinu - govori nam „glavna i odgovorna urednica“ Miroslvka Stanojev, dok strpljivo okreće paprike i trpi nepodnošljivu vrućinu iz pekača. - Ovde uglavnom imamo sve, pa u selo nekad idemo svaki dan, a nekad dva-tri puta nedeljno. Nije nam nikad dosadno... Naročito kad padne sneg, onda imamo šta da čistimo. Uvek se nešto naše da se radi, a kad ne, onda rešavam ukrštene reči.

Lea Radlovački

Foto: V. Fifa