Дела Драгана Стојкова на Калеидоскопу: Прогресија сликовног писма

Без обзира на временски период у коме уметник делује, упркос броју уметничких дела које је произвео, у тумачењу ликовних исповести, ступамо у поље неограничене енергије идеја, унутарњих сукоба и радости стварања. Интимна природа уметничког дела протеже се у видовима непрегледних креативних напора. Драган Стојков је сликар дугогодишњег унутрашњег дијалога са временом. У сваком тренутку његовог сликарског процеса препознаје се тежња ка безвременој слици, универзалној икони у којој је простор алегорично измештен. Простор његових композиција настањен је пажљиво одабраним елементима како би се изградила визуелна енигматична приповест сугестивне снаге.

Дугачак је списак предметних, пејзажних, портретних, популарних и симболичких референци које Стојков из циклуса у циклус разрађује. Контекст се прецизира али проверене, ликовне вредности увек остају присутне на његовим платнима. Оне служе основној идеји темпоралног хода у временској линији усмереног ка несагледивим оквирима вечности. У трагању за одговорима на питања о пореклу културе и цивилизације, о неухватљивости видљивог и невидљивог, о романтичарском сусрету са историјским личностима и њиховим судбинама, реалистички концепт наизглед опонентних мотива пред нама успева да открије обиље фиксирано имагинативне природе.

Да бисмо боље разумели механизме стваралачког креда Драгана Стојкова, неопходно је да у себи поновимо стару истину како сликар не може утећи сопственој слици која га непрестано покреће. Симболичне и асоцијативне слике унутар саме слике/композиције, грађење нових конотација наизглед јасних мотива, као и свесна загледаност у хоризонт просторних ведута доказ су да је несвесни ниво посматрања неопходан ако желимо да ове циклусе сажмемо у један, заједнички. Заједнички именитељ свих сликарских серија Драгана Стојкова је прогресија симболичког сликовног писма. Претпостављена „слова“ овог бојеног писма руководе се употребом вишеслојних значења насталих услед међусобних веза. Поливалентни карактер симбола сам по себи је загонетан у могућим ишчитавањима. То врло добро зна Стојков када их, у размерама геометријских прогресија, примењује пратећи природне законитости.

Ослонац у оваквим, сложеним поступцима он изналази у брижљивим изборима и распоређивањима мотива који га обузимају. Фрагменти у самој слици, сенка листа над каналском водом, фосилно (шкољка) и краткотрајно (јабука), реферишу на типично системски колажирано биће слике Драгана Стојкова. Биће наратива у коме неспојиви елементи граде надреални приказ посебне атмосфере. И не само то. Израстање изван оквира строгих историјско уметничких одредница, преко фотографије, у hipеrrеalističkim и другим узусима трендоликих црних оптичких илузија – Нестајања, временом су посматрачу пружиле зрело интелектуално искуство стожерних тачака српске и европске уметности. Искуство калеидоскопског низа сликару Драгану Стојкову послужило је приликом градње спиралних визуализација, издвојених окуларних микро организама, питагорејских формула и фибоначијевских ритмова. У потрази за равнотежом као мером идентитета.

Зашто је позната трагика нагонила Драгана Стојкова да слика портрете Ленке Дунђерски и Лазе Костића по истом принципу слике у слици, приче у причи, песме у слици, и тако у недоглед?

Одговори на ова питања налазе се у сликаревој кући, на некадашњем Бајском сокаку, у данашњој Војвођанској улици број 9, иза зидова куће породице Паланачки, у којој је својевремено Костић кратко боравио. У овој кући је сликар Драган Стојков подигао природно склониште од слика, породични амонит, са вртом скраћеним у доба када се од имућних власника одузимало. Тада је врт скраћен али легенда о Лази Костићу никад није ускратила богату посебност српске културе и уметности. У највећој од три куће које јепородица Паланчких у Сомбору поседовала, ипак, издваја се она највећа, прекопута светођурђевског православног храма, на истоименом тргу, у сенци крста који се некада налазио испред. Изнад улазног портала ове спратнице а испод балкона на коме је Лаза Костић наг гимнастицирао и згражавао Сомборце, налази се гипсна глава грчког Хермеса. Осим што симболише трговачку моћ једнаку снази капитала породице која ју је подигла, чини се да је знатно више помогла песнику да иза балконских врата, у стојећој екстази испише на свом шрајбтишу најдивније стихове посвећене угаслој звезди, Ленки Дунђерској. Стара митолошка учења говоре нам још да је Хермес Трисмегистос изумео слова и био заштитник беседника.

Колико је његово присуство под кованим преплетом гвожђа допринело овом чудесном чину уметности? Покушајте да сазнате посматрајући дела сликара Драгана Стојкова који је давно изјавио како тражи увек што тежи задатак.

Мр Данило Вуксановић