Студија Светлане Томин о судбини Буђановачког јеванђеља

Порекло и судбина једне рукописне књиге” др Светлане Томин, професорке Средњовековне књижевност на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду. Буђановачко јеванђеље веома је важан рукопис, јер садржи запис да је преписано са Четворојеванђеља штампаног на Цетињу. Ауторка објашњава да је оно постало део велике теме о броју инкунабула штампаних у овој најстаријој јужнословенској ћирилској штампарији. Као што није пронађен ни један лист штампаног Цетињског четворојеванђеља, не зна се ни где се налази Буђановачко јеванђеље. Данас од њега имамо 27 фотографија, које је, као и опис овог рукописа, начинио Ђорђе Сп. Радојичић, чувени професор и историчар старе српске књижевности који је предавао и на Филозофском факултету у Новом Саду.

Буђановачко јеванђеље припадало је патријарху Гаврилу Дожићу до његове смрти 1950. После судског спора између породице Дожић и Српске православне цркве, који је завршен 1962. године, његова судбина је непозната. Књига “Где је Буђановачко јеванђеље?” настала је из намере да се овај рукопис пронађе, каже Светлана Томин наводећи да и за њега, као и за толике друге рукописе, сигурно важи изрека хабент суа фата libеlli – имају књиге своју судбину.

По речима Светлане Томин, много је српских средњовековних рукописа који су током времена изгубљени, пропали или се сматрају несталим. Много их је исто тако који су доспели на разне стране света, веома далеко од места где су настали, али велики број рукописа за које се веровало да су уништени или изгубљени су пронађени. Светлана Томин наводи пример збирке старе Народне библиотеке која је нестала током евакуације у Првом светском рату, али део споменика је пронађен у Немачкој и враћен Народној библиотеци 1969. И Мирослављево јеванђеље је неколико пута проглашавано за изгубљено, продато у иностранству или нестало. Овај драгоцени рукопис прешао је дуг пут од Бијелог Поља до Хиландара и Београда, затим Рашке, Скадра, Бриндизија и Крфа у Првом, а преко Ужица и Раче на Дрини назад поново до Београда у Другом светском рату и сачувао се, упркос неповољним околностима.

Светлана Томин (Нови Сад, 1964) дипломирала је 1987, а докторирала 2002. на Одсеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду на коме је сада и професор. Објавила је књиге Књигољубиве жене српског средњег века, Владика Максим Бранковић, Мужаствене жене српског средњег века, Српска краљица Јелена, владарка и монахиња (са Наташом Половином), Деспотица и монахиња Ангелина Бранковић- света мајка Ангелина, Очи срдачне, личности и идеје српског средњег века, Деспот Ђорђе Бранковић- Свети владика Максим и приредила неколико књига из старе српске књижевности.

Н. Попов