Богати Банаћанин Арсеније Дамаскин откривао чари Африке

Родоначелнику ове породице Арсенијевом прадеди Стевану Дамаскину Љубомировићу је озваничено племство 1800. године, а краљевском повељом је породичном имену придодат и префикс “од Немета”, јер је још од 1788. поседовала место Немет, двадесетак километара удаљено од Темишвара.

Арсеније Дамаскин је завршио Пољопривредну академију у Бону, након чега се вратио на своја имања у Банату, а друштвени положај и углед врсног ловца омогућили су му да се прикључи плејади ондашњих истраживача, ловаца и светских путника са ових простора, као што су били Самуел Телеки, Емил Талијан, Оскар Војнић, Федор и Михајло Николић, Геза Латиновић, Балинт Фернбах и други.

Дамаскин је у експедицију у Источну Африку ишао почетком 20.века, где је ловио на простору данашње Танзаније и Кеније, о чему је на мађарском језику у Будимпешти 1906. године објавио путописну књигу “На Масајској висоравни”, која није само “ловачка прича”, него много више од тога. Репринт издање у Мађарској објављено је 2005. године, а књигу је са мађарског на српски превела професор др Драгиња Рамадански из Сенте и она је недавно објављена у издању “Досије студија” из Београда.  

Уредник овог издања професор др Јовица Тркуља констатује да је Арсеније Дамаскин био изузетно занимљива личност, да је припадао угарској племићкој елити, био врло образован човек, светски путник и заљубљеник и лов.

- Дамаскин је организовао ловачке експедиције и при томе имао озбиљну подршку Историјског музеја из Будимпеште, јер су његове експедиције имале стручни и научни карактер. Дамаскин је у књизи описао своје путешествије по Танзанији и Кенији, међутим Дамаскин је био тип ловца који је заправо волео животиње и његов путопис је драгоцен јер оживљава то време у Африци. Описао је мноштво сведочења која имају етнографски и историјски значај, а без сумње је и аутор са наглашеним литерарним даром - сматра Тркуља.

Дамаскин је из Африке донео је и доста експоната и реквизита тамошњег становништва, па се у збирци Градског музеја Суботице налазе два копља и штит из те колекције, али пуно реквизита има у Будимпешти и другим местима. Његова књига је у Мађарској је јако лепо примљено јер је био врло популаран аутор, а познат је и нашој читалачкој публици, посебно заљубљеници у путовања у лов.

- Серијал описа са тог Дамаскиновог путовања у Африку објављиван је “Политикином забавнику”, а када је др Драгиња Рамадански, познати преводилац и зљубљеник у литературу дошла до тог рукописа, превела га је сматрајући да има вишезначну димензију и значај. Лако смо се сложили да књигу треба објавити и на српском. Мене лично, Дамаскинови записи потсећају на најбоље записе о лову које су оставили велики светски писци Тургењев и Хемингвеј. Удружили смо снаге и прискочили су нам у помоћ професор др Ференц Немет, изузетан познавалац историје у овом делу Баната, па је као рецензент за књигу написао предговор о породици Дамаскин и њиховој субини, такође и истраживач историје Баната Јожеф Сабо из Новог Кнежевца који нам је помогао да књигу илуструјемо аутентичним фотографијама - указује Тркуља.

Да би се у потпуности схватио значај ове књиге, професор др Ференц Немет предочава да је то једно од првих дела мађарске кивачке литературе, а да је време њеног настанка био “авантуристички период” ловства, скопчан са скупим и дугим путовањима у далеке егзотичне земље, зарад разоткривања темошњег живота, обичаја и културе.

- Сам лов и гомилање егзотичних ловачких трофеја представљао је само сегмент овог елитистичког хобија. Организовање лова од више месеци у некој далекој земљи представ-

љало је прави изазов, тако да је тамошњи лов био резултат рада читаве групе људи са ловцем на челу, који је на крају побрао све заслуге. Стићи и вратити се из удаљених предела често је било теже од самог лова, а поред тога мало је људи могло приуштити да финансира једну такву ловачку експедицију - напомиње Немет.   

За време боравка у областима Танзаније и Кеније, Дамаскин се у више наврата срео са Масајима, који су били један од најмаркантнијих народа са којим се упознао, па и наслов књиге “На Масајској висоравни” није случајан. Немет примећује да је Дамаскин вероватно био фасциниран не само ловом, него животом и обичајима Масаја, те је прикупио више масајских артефаката и уврстио их у своју колекцију.

Сафари попут Дамаскиновог, почетком прошлог столећа није могао остати незапажен, па је и о експедицији Дамаскина извештавала штампа у Будимпешти и Великом Бечкереку. Дамаскин је редовно о свом боравку у Африци писмима извештавао мајку Етелку, брата Стевана у Новом Бечеју и посланика у угарском парлементу Ласла Вашархељија.

 Милорад Митровић

Фото: М. Митровић и приватна архива Ј. Сабо