Котрљање равницом: Обори се ни у кризи не могу тек тако испразнити

- Некада је толико товљеника радило цело село, готово свако друго домаћинставу у селу,  а сада се тиме бави стотинак газдинстава. У сретнија времена некада су многи уз посао у фирми у оборима држали једну или две крмаче и утовили  20 до 30 свиња, а сада се ради само на велико по пар стотина јер нема више “хоби пољопривредника”, поготово оних који се баве сточартсвом. И ја сам ушао у причу са крмачама и товом пар стотина, па се у кризи не може тек тако стати, за разлику од оних који купују прасад за тов, па могу неку туру и да прескоче. Имам тренутно 15 крмача, али је дошло до тога да су људи са 50 или 100 крмача постали хобисти - предочио је за наш лист председник  кузминског Удружења одгајивача свиња “Граничар” и фармер  Бошко Даниловић, а саговорник нам је био и његов prеthodnik на тој функцији и сапатник у свињарству Живорад Живковић.

Даниловић и Живковић констатују да се обично навикло  да пољопривредници, било да су ратари или сточари само кукају и слажу се да не треба само кукати, него да се мора наставити са радом, али погледати истини у очи, поготово што је неумитно да сви раде због интереса.

- Нас је погодила ове године велика цена житарица, али не слажем се са многим колегама, поготово када Мачвани изађу па кажу да треба забранити извоз ратарских производа. Шта њих брига за то, када ратари живе од тога и хоће да по што већој цени продају своје производе. Донекле ми који имамо своју храну другачије рачунамо и лакше подносимо кризу, јер ћемо кукуруз и друго пласирати кроз крмаче, прасад и товљенике. То није производња код које можеш сад хоћемо - сад нећемо, јер је бављење свињарством дугорочно опредељење у газдинству. У великом су проблему они који купују сву храну, јер тачно могу да израчунају, када подвуку црту, имају тачну и јасну рачуницу, виде колико их све кошта и колика је конверзија. За разлику од њих ми који имамо сточну храну са својих њива лажемо сами себе, па ако је мало лошија цена не можемо се одмах свега отарасити и испразнити оборе - каже Даниловић. - Ево, сада је у месарама поскупело месо, а цена товљеника опала. Годинама већ нам смета што нам причају колика је просечна плата, која није та колико статистика каже, па људи када купују скупље месо мисле да ми млатимо неке паре и богатимо се, а уствари сви ми губимо, фармери као први у том ланцу, и потрошачи. Јер, не видим због чега је свињско месо поскупело за око 100 динара, када констатно пада цена товљеника и варира од 150 до 170 динара, под условима да даш товљенике у мајици а новце добијеш у капуту! Неодрживо је да новац за испоручене товљенике мораш некада чекати и стотинак дана - сматра Даниловић, уверен да ће све што се дешава на глобалном нивоу и у наредном периоду неповољно утицати на свињарство и укупно на сточарство.

Фармер и бивши председник Удружења “Граничар” Живорад Живковић држи 30 крмача од којих мањи број прасади прода и годишње око 350 утови, а приде најквалитетнију прасад оставља као приплодни материјал за ремонт сопствене фарме. Живковић предочава да на основу актуелних цена производња у свињогојству је јако дискутабилна.

- Сви ми који имамо храну некако се сналазимо, не смемо да рачунамо и морамо да зажмуримо па како прођемо, али ако се вратимо на оне који комплетно купују храну и морају да продају товљенике испод цене коштања, у великом су проблему. Јер, реално би било да килограм товљеника живе ваге стаје колико девет и по килограма кукуруза, а сада то није ни близу. Фармери који купују храну могу да зауставе производњу, да не започињу нови циклус това у својим оборима и неће товити губитке. Међутим, они који производе прасад за тржиште, коме ће их продати? А што се тиче сопственог искуства у газдинству, могу рећи да није лако планирати када ћемо и шта имати, а да можемо утовљено и продати - констатује Живковић.

Слаб утицај на мере државе

Одгајивачи свиња па и други сточари окупљају се у разним удружењима и асоцијацијама, а Бошко Даниловић и Живорад Живковић кажу да је велико питање колико они могу да утичу на програм мера Министарства пољопривреде, односно државе, да стање у овој и другим секторима аграра буде боље. У кузминском Удружењу “Граничар” више своју улогу виде у томе да допринесу стручном оспособљавању произвођача, да за едукацију у село доведу истакнуте стручњаке да их упуте да им производња на фармама буде што успешнија.

- Ми се трудимо да у Кузмину одржимо наше удружење и Сајам свиња, да би нечим могли да се похвалимо, али је дошло време да не можемо да се хвалимо оним чиме се бавимо, јер у 21. веку наше свињце држимо под катанцем закључане, највише због појаве афричке куге свиња. Једино се ми који смо у дворишту вртимо око свињаца и свиња. Бавимо се својим газдинствима и производњом, мада не можемо баш бити ни пасивни, да само гледамо шта се дешава око нас. Вероватно није таква ситуација да можемо да активније утичемо на аграрну политику, док се не поклопе неке коцкице да би било боље - уверен је Бошко Даниловић.

Од момента припуста нераста на крмаче и назимице, мора се чекати три и по месеца до прашења, па се шест месеци прасе тови, тако да је у питању период од девет или десет месеци где према речима Живковића фармери немају никакву сигурност колико ће то коштати и пошто ће товљенике моћи продати.

- Храну за потребе фарме можемо да произведемо, али та храна има своју тржишну цену и ми би умели да је продамо, не би морали да је пропустимо кроз свиње. На другој страни, ако би продао крмаче и зауставио тов, после би требало најмање годину и по дана да се све изнова покрене - предочава Живковић.

Наши саговорници нису сигурни шта би све ваљало урадити да газдинства која имају заокружен циклус, од производње сточне хране на својим њивама до испоруке товљеника, не одустану од посла којим се баве. 

- Субвенције које даје држава нису негативне, али су јако мале. Сада добијамо 1.000 динара по товљенику, а док га товимо направи већи минус него што ће држава да подмири. А што се тиче Робних резерви и подмиривање са житарицама, нису ни Робне резерве богом дате да имају толику количину робе да могу подмирити све сточаре, а и оне су ту робу морале да купе и плате житарице. Држава се ту мора сналазити, а народ мора нешто да једе. Не можемо да утичемо на увоз, јер држава је потписала претприступне споразуме које мора да испоштује, а нама како буде. Можда је велика грешка зато што никад и никакав договор није могао да се постигне између товљача свиња и кланичара. Кланичари гледају свој интерес и свој напредак, а сточари не могу то да прате - закључује Живорад Живковић. 

Милорад Митровић

Пројекат „Непристрасно у Сремској Митровици“ реализује “Марконс маркетинг компани”, а суфинансира Град Сремска Митровица. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту не одражавају нужно ставове органа који је доделио средства