Нишлијин гурмански рај за Славонце у „ромском селу” на обали Дунава

Како сам о културној баштини овог прелепог града на обали Дунава писао у неколико наврата, на путу ка Свилојеву остало нам је само да бацимо поглед на један велики маузолеј на апатинском Градском гробљу.

Угледате га чим уђете на гробље: Централну позицију својом монументалношћу као и уметничким решењем заузима маузолеј чувене велепоседничке породице Шпајзер. Овај објекат грађен је почетком тридесетих година 20. века,  од црног мермера у комбинацији са бронзаним елементима. На предњем делу маузолеја налазе се две квадратне плоче од бронзе са великим медаљонима, реализованим у техници рељефа, на којима су представљени профилни портрети. Портрети Фердинанда Шпајзера и његове супруге су симетрично постављени, и окренути су једно ка другом.

Горњи део маузолеја чини бронзана композиција, која представља библијску сцену Пиета. Наиме, испод великог крста седећа Богородица држи у крилу беживотно Христово тело, док су изнад њих  укомпоноване још три фигуре. Прва женска фигура реализована је у пози молитве са склопљеним рукама, непосредно изнад ње је друга фигура која са обе руке држи трнов венац којим је био окруњен Исус Христ, приликом мучења и преставља симбол његових патњи, док се на највишој позицији налази анђео са цвећем у рукама. Око крста је такође обавијена  драперија. Са задње стране маузолеја постављена су масивна, гвоздена декоративна врата, која затварају улаз у његову унутрашњост. Видели смо да су врата заварена пошто је сасвим сигурно било покушаја да се гробница обије у потрази за неким драгоценостима као што је био случај са гробницом Чарнојевића у Руском Селу о чему сам писао у репортажи из Кикинде.

Док напуштамо Градско гробље пролазимо поред торња капеле на самом улазу, на његовом врху гнезди се пар рода, младунци весело издижу главе преко зидова свог дома од прућа и сламки. Симбол новог рађања на месту вечног починка.

Грабимо ка изласку из места, до раскрснице са кружним током чији један крак иде ка Пригревици а један скреће лево у Свилојево, возимо се лепо уређеном бициклистичком стазом.

Свилојево је ове године прославило 120 година од оснивања села када је Аустроугарска овде населила своје житеље мађарске националности који су планирали да се иселе у Америку. Добили су земљу а пет година касније саградили и цркву посвећену Светом Стефану, мађарском краљу. У порти цркве се налази и споменик Дежеу Силађију, оснивачу села. Поред овог споменика у пространој црквеној порти налази се и кип Светог Флоријана, заштитника ватрогасаца, цвећем украшено распеће као и стуб за који ћу после од Петера Мраковића из Градског музеја у Сомбору чути да се на њему овде године поводом јубилеја оснивања села планира подизање велике статуе, погодићете - митске турул птице која је Мађаре пре више од 11 векова повела у Панонску равницу. Мађарски назив села је - Силађи по његовом оснивачу док месна Основна школа носи име по Ференцу Кишу, мађарском глумцу из прве половине 20. века који је између осталих, глумио и у филму „Сарајево” из 1940. чија се радња дешава у босанском главном граду у време атентата на Франца Фердинанда.

На изласку из села у правцу Сонте затичемо чисту војвођанску пасторалу: у сенци дрвета поред распећа стоји чобанин и уз помоћ двојице пулина који су јако залајали на мене - чува своје стадо оваца. Каже, има их више од 200, од различитих газда су. Плата је добра, како и неће бити, јер се пољских радова па и оних пастирских ретко ко данас прихвата па заинтересовани радници могу да траже дневницу колику желе и добиће је.

Стижемо у Сонту, велико, већински шокачко (хрватско) село у саставу општине Апатин. Прво смо навратили до свеже у жуто окречене Цркве Светог Ловре у којој је 1900. крштен мој деда са очеве стране. Жупник Јосип Кујунџић је љубазно извадио све књиге рођених али је најстарија била она од 1901. тако да овога пута ништа од утврђивања имена прабабе и прадеде. Док нас нуди хладном кока-колом на трему на којем је своје место нашао и сто за стони тенис, жупник хвали председседницу општине Дубравку Кораћ, каже никад боља сарадња са локалном самоуправом није била. У лепо уређеној цркви једна жена риба под, жали се да су нека деца бацила воће на свеже окречену фасаду. Црква има занимљиво архитектонско решење ентеријера - галерије на горњем нивоу са леве и десне стране као у синагогама.

Обишли смо и моју даљу рођаку - Јању Завишић, рођену Чобан. Њен муж Јосип, зидар, причао нам је како је за један дан подигао своју кућу уз помоћ мештана и колега мајстора, уз сок од лимуна слушали смо о томе где ко од деце ради у иностранству, ко ће да се врати а ко не... Колега Рале се посебно одушевио са баштенском скулптуром мајмуна са испруженом руком!

Према последњем попису становништва у Сонти живи 2.966 Хрвата, Срба има 975, на трећем месту су Мађари – 267, док Рома и Румуна (Роми који се изјашњавају као Румуни) има укупно 349. Недалеко од католичке од скора се налази и мала нова православна црква.

На згради у центру села у којој се налази локална самоуправа налази се зелена табла „Културно-просветног друштва Рома” са коњем као заштитним знаком; табла на којој пише „Културно просвјетна заједница Хрварта - Шокадија”, као и трећа „О.К.У.Д. Иво Лола Рибар”. У Сонти постоји и клуб „Мажорет” чије спретне чланице су освојиле прво место на Европском првенству мажореткиња пре неколико година. Ту је и велика табла са именима мештана погинулих у НОБ, већина њих у раним двадесетим. Како у овом крају није било пуно партизанских активности као и они из осталих села у западној Бачкој - ови момци погинули су у завршним борбама за ослобођење земље у Бици код Батине између 11. и 19. новембра 1944.

Оно што се у Сонти не пропушта јесте традиционални кирбај, прослава сеоске славе, Светог Ловре која је сваке године 10. августа. Друга важна манифестација је Грожђебал. Уз низ пропратних дешавања, најатрактивнији део Грожђебала је традиционално венчање кнеза и кнегиње, чиме се показује обичај карактеристичан за сонћанску свадбу очуван до данашњих дана. У Сонти се фудбал игра од 1928. године када је основан фудбалски клуб „Славија” који је после 1945. променио име у „Динамо” ваљда по угледу на његовог „старијег брата” из Загреба.

Следи нам пут који делом иде кроз њиве а другом половином уз шуме и баре Специјалног резервата природе Горње Подунавље. Стижемо у Богојево, село у којем према последњем попису становништва већину становништва чине Мађари - 1.154, после њих долазе Роми са 374 житеља, ако се томе додају Роми који се изјашњавају као Румуни, њих 163 то је процентуално једна од највећих популација Рома у неком месту у Војводини 31 одсто, док  Срба има 287...

На улазу са десне стране уздиже се огромно здање ресторана „Ниш”. Очекивали смо у Богојеву неку „Пирош чизму” али дочекали су нас ресторан и продавница сналажљивог Нишлије Слађана Ристића који је овде потражио своју пословну срећу па је „Ниш” постао је стециште бројних Славонаца који прелазе границу у потрази за јефтином робом и добром храном. У једном интервјуу за осијечки „Глас Славоније” Слађан се поверио да је само на уређење дворишта, парка и фонтана у њему - уложио 150.000 евра.

У центру села налазе са католичка и православна црква, у розе окречен Ватрогасни дом, Улица Тита Маршала (занимљив редослед речи који одговара мађарском - прво презиме па име); има пуно лепих старих кућа али и много оних које су очигледно празне и само што се не сруше... На Железничкој станици налази се Водоторањ, ремек-дело индустријске архитектуре, на жалост - у очајном стању.

У 19. веку овде је постављена неуобичајена железничка скела за превоз возова преко Дунава, док 1911. није изграђен железнички мост. У једном новинском чланку из 1937. о Богојеву се говори као о „циганском селу”.

У лепо уређеном дворишту свеже окречене Цркве Св. Ладислава (Ласла) - неколико занимљивих детаља: наравно и овде је споменик митској птици турул, ту је и обележје погинулима у Другом светском рату, за разлику од онога у Сонти, без наглашавања када и на којој страни су погинули  а на фасади цркве налази се сунчани сат из 1961. на којем као и у Сомбору пише: „Један од ових ти је последњи!”

Иако се температура подигла на чак 39 степени а ми смо тек на пола пута, надамо се да нам „један од ових” није последњи па настављамо у правцу Српског Милетића већ маштајући о рибљем паприкашу са којим нас у својој викендици очекује председница Општине Апатин.

Занимљиво је да када сам гледао податке у Књизи крштених из 1901. у Сонти која је и тада била већинско хрватско место - сва деца су уписивана са мађарским именима (Иван је био Јанош, Стипан - Иштван, Ката - Каталин, Антун - Антал...) што сведочи о великом присуству мађаризације на овим просторима на прелазу векова. Данас се у Сонти као службени језици користе српски (ћирилица и латиница) и хрватски. Међунационални односи у селу су добри и мештани се труде да забораве тешке дане почетком деведесетих када је због близине ратишта у Славонији и овде било веома напето а никада није одгонетнута судбина 40-годишњег Стипана Ђурка који је из кафане у којој је радио на силу одведен у Ердут где му се губи сваки траг.

Роберт Чобан