Резон: Диверзантско деформисање истине

Новосадску градску кућу вандали прошле године нису покушали да спале по узору на крсташе. Њихов чин је био чиста диверзија својствена комунистима и концептуалистима. Њихов чин следи логику „друштва спектакла” у којој знак има тенденцију да представља оно што означава. Кивни због одлуке власти да због опасности од ширења смртоносног вируса корона уведе забрану бесловесног опијања и партијања по клубовима протестанти су постали диверзанти. Поразбијали су прозоре и врата на седишту градске власти и кроз полупано прозорско окно убацили молотовљев коктел.

Годину дана касније једна опозициона странка покушала је да реалтивизује цео догађај. И умањи одговорност хулигана. Народна странка, коју у Новом Саду предводи Борислав Новаковић, прибегла је диверзантском деформисању истине, и починила катрастофалну грешку. Запаљива тврдња да иза разбијања и покушаја паљења Градске куће стоји градска власт указала је да Народна странка и Новаковић одлично баратају свим аспектима диверзатског деловања. Тако је употреба комуниколошке саботаже разоткрила да постоји директна веза између оптужујуће клевете усмерене против градске власти и вандала диверзаната. Оптужба да иза вандализма стоји градска власт, смишљена је и пласирана детаљном применом правила за извођење диверзантских акција. Реторичка диверзија Народне странке појавила се као наставак, као продужетак диверзантске, рушилачке акције из јула 2020. године.

Шта је спорно, погрешно и нетачно у тврдњама Новаковића и Народне странке? Све.

Новаковић је заправо помогао напредњацима. Диверзија која се изводи баналним обртом нема никакву снагу, нити шансу за успех. Захваљујући његовој погрешној пропагандној акцији јавност је од полиције добила податке који недвосмислено демантују Новаковића. Супртоно његовог тврдњи да власт штити учеснике у паљењу, јер их је сама организовала, полиција је саопштила да је ухапсила више од 50 изгредника. Да су против више од 30 њих покренут прекршајни, а против седморо кривични поступак.

Тако се потреба за петоминутном медијском популарношћу претворила у потпуни дебакл. Чињенице су Новаковића поново представиле као непоузданог политичара, који се већ 20 година, од афере Солун служи нетачним информацијама и заобилажењем истине.

О годишњици Новаковићевог солунског телепортовања писано је много. Али је у међувремену све заборављено. А сећање је најважнији елемент будућности. Новаковић је те 2001. године отпутовао у Солун на састанак Мреже балканских градова БАЛЦИНЕТ. Из Солуна је стигло позивно писмо, на основу ког је донета одлука да у Солун отпутује Новаковић, тадашња секретарка Скупштине града и Новаковићева шефица кабинета. И баш када је у Солуну одржаван главни део самита балкансих градова, у Скупштини Србије је усвојен Закон о раду, за који је Новаковић гласао док је седео у Солуну.

Након што су медији отворили аферу, он је тврдио да је брзо долетео из Солуна и истог дана се вртио назад на састанак БАЛЦИНЕТ-а. Међутим, лист „Данас“ је објавио податке из контроле лета са сурчинског аередрома којима је демантовао Новаковића. У време које он наводи, није било никаквих летова из Солуна за Београд.

Десет година касније, Новаковић ће имати лажни лекарски досије. Уочи хапшења због две корупционашке афере, из времена кад је био директор Градског завода за изградњу града, полиција је Новаковића ухапсила у Јодној бањи, где је лечен од ишијаса. Новаковић је ухапшен у рану зору испред Јодне бање, где се лечио од реуматских тегоба. Новаковић је практично ушетао у руке полицији, која га је још од шест сати чекала испред болничке собе. Како су медији писали, он је на лечење примљен 9. септембра, а његовој соби нико није имао приступа осим главне сестре и докторке која га је лечила. Убрзо пошто је пао у руке органима реда, написана му је отпусна листа, што иначе није случај, уколико се заста ради о акутном ишијасу, који се рачуна као тешко стање које онемогућава кретање и било какав транспорт пацијента. Тадашња директорка Јодне бање и њен супруг, који је био директор Дома здравља, били су функционери Демократске странке, као и Новаковић.

Сам Новаковић није важан. Знајући све ово, тешко да га ико од Новосађана, који се чак и површно занимају за политику може схватити озбиљно. Недвосмислено је да Новаковић својим пропалим пропагадним триком није нашкодио Милошу Вучевићу, већ својој странци, целој опозицији и њиховим играчима из сенке. Бесмиленом оптужбом заснованом на концепту субвезривног спектакла, разобличио је све мане и опасне намере концептуалних политика, преко којих Народна странка настоји да поврати макар део некадашњег бирачког тела Демократске странке. Концептуализам, у српској верзији, не представља ништа друго већ план да се кроз саботажу друштвеног система тоталитарна бирократија, која је 2012. остала без моћи, врати на власт. То је вешто замаскирана политичка подвала креирана као паралелни пипак опозиције, а која истовремено глуми опонента и власти и опозицији. Концептуализам су осмислиле странке, које већ девет година не могу да задобију поверење бирача јер се сви њихови функционери политиком баве последњих 30 година, и да су 12 година били на власти.

Шта је концепт концептуалиста? Борити се за права крупног капитала, који одувек стоји иза политичких опција грађанске, леве и либералне оријентације. Борећи се за радна места левичари бране право на производњу, а либерали одбраном слободног тржишта стварају услов за продају произведене робе. Борба за заштиту природе је штит за мултинационалне компаније, диктаторе потршачког друштва.

Концептуталисти, којима су трн у оку пластичне кесе директно подржавају мултинационалне компаније, које су највећи загађиваче природе. Они се не боре за смањење производње непотребних роба, не супротстављају се маркетиншким кампањама које подстичу потрошачку грозницу, већ заговарају кажњавање грађана који не плаћају рециклирајуће кесе. На тај начин чине двоструку штету. Подстичу пљачку грађана, јер директно гурају новац у yеp индустрији пластичних кеса. И подржавају загађивање природе, штитећи интересе произвођача. И тако цео концепт заштите животне средине коју заступају невладине организације и концептуалисти представља пропагандну акитвност која користи индустријским конгломератима. Они својим активностима замајавају јавност и скривају суштину стављајући у први план неважне ствари. Масовна индустријска производња која је највећи загађивач природе бива скрајнута од очију јавности, јер се цело човечанство бави ефемерним стварима, попут кеса. Њихова борба против гаража има исту позадину. Подстичу већу потрошњу горива, јер су возачи принуђени да се возе и по неколико минута и потрази за паркинг местом. Забрана градње гаража коју концептуалисти заговарају наноси троструку штету Новосађанима. Под један, угрожава им се здравље, јер се кружењем великог броја аутомобила у потрази за паркингом ствара већа емисија ЦО2. Под два, истерује им се новац из yеpa, јер троше више горива. И под три, негативно се утиче на природу, о којој се наводно брину.

Није све како изгледа. Не веруј Ахајцима ни кад ти поклоне носе. Нису сви борци за људска права пријатељи људи. Нити су сви борци за заштиту животне средине пријатељи природе.

Оптужбе које је лако демантовати не претендују да буду истина. Оне се пласирају да би концептуалистима створиле простор да неометано шире своје идеје.

Милорад Бојовић