Rezon: Diverzantsko deformisanje istine

Novosadsku gradsku kuću vandali prošle godine nisu pokušali da spale po uzoru na krstaše. Njihov čin je bio čista diverzija svojstvena komunistima i konceptualistima. Njihov čin sledi logiku „društva spektakla” u kojoj znak ima tendenciju da predstavlja ono što označava. Kivni zbog odluke vlasti da zbog opasnosti od širenja smrtonosnog virusa korona uvede zabranu beslovesnog opijanja i partijanja po klubovima protestanti su postali diverzanti. Porazbijali su prozore i vrata na sedištu gradske vlasti i kroz polupano prozorsko okno ubacili molotovljev koktel.

Godinu dana kasnije jedna opoziciona stranka pokušala je da realtivizuje ceo događaj. I umanji odgovornost huligana. Narodna stranka, koju u Novom Sadu predvodi Borislav Novaković, pribegla je diverzantskom deformisanju istine, i počinila katrastofalnu grešku. Zapaljiva tvrdnja da iza razbijanja i pokušaja paljenja Gradske kuće stoji gradska vlast ukazala je da Narodna stranka i Novaković odlično barataju svim aspektima diverzatskog delovanja. Tako je upotreba komunikološke sabotaže razotkrila da postoji direktna veza između optužujuće klevete usmerene protiv gradske vlasti i vandala diverzanata. Optužba da iza vandalizma stoji gradska vlast, smišljena je i plasirana detaljnom primenom pravila za izvođenje diverzantskih akcija. Retorička diverzija Narodne stranke pojavila se kao nastavak, kao produžetak diverzantske, rušilačke akcije iz jula 2020. godine.

Šta je sporno, pogrešno i netačno u tvrdnjama Novakovića i Narodne stranke? Sve.

Novaković je zapravo pomogao naprednjacima. Diverzija koja se izvodi banalnim obrtom nema nikakvu snagu, niti šansu za uspeh. Zahvaljujući njegovoj pogrešnoj propagandnoj akciji javnost je od policije dobila podatke koji nedvosmisleno demantuju Novakovića. Suprtono njegovog tvrdnji da vlast štiti učesnike u paljenju, jer ih je sama organizovala, policija je saopštila da je uhapsila više od 50 izgrednika. Da su protiv više od 30 njih pokrenut prekršajni, a protiv sedmoro krivični postupak.

Tako se potreba za petominutnom medijskom popularnošću pretvorila u potpuni debakl. Činjenice su Novakovića ponovo predstavile kao nepouzdanog političara, koji se već 20 godina, od afere Solun služi netačnim informacijama i zaobilaženjem istine.

O godišnjici Novakovićevog solunskog teleportovanja pisano je mnogo. Ali je u međuvremenu sve zaboravljeno. A sećanje je najvažniji element budućnosti. Novaković je te 2001. godine otputovao u Solun na sastanak Mreže balkanskih gradova BALCINET. Iz Soluna je stiglo pozivno pismo, na osnovu kog je doneta odluka da u Solun otputuje Novaković, tadašnja sekretarka Skupštine grada i Novakovićeva šefica kabineta. I baš kada je u Solunu održavan glavni deo samita balkansih gradova, u Skupštini Srbije je usvojen Zakon o radu, za koji je Novaković glasao dok je sedeo u Solunu.

Nakon što su mediji otvorili aferu, on je tvrdio da je brzo doleteo iz Soluna i istog dana se vrtio nazad na sastanak BALCINET-a. Međutim, list „Danas“ je objavio podatke iz kontrole leta sa surčinskog aeredroma kojima je demantovao Novakovića. U vreme koje on navodi, nije bilo nikakvih letova iz Soluna za Beograd.

Deset godina kasnije, Novaković će imati lažni lekarski dosije. Uoči hapšenja zbog dve korupcionaške afere, iz vremena kad je bio direktor Gradskog zavoda za izgradnju grada, policija je Novakovića uhapsila u Jodnoj banji, gde je lečen od išijasa. Novaković je uhapšen u ranu zoru ispred Jodne banje, gde se lečio od reumatskih tegoba. Novaković je praktično ušetao u ruke policiji, koja ga je još od šest sati čekala ispred bolničke sobe. Kako su mediji pisali, on je na lečenje primljen 9. septembra, a njegovoj sobi niko nije imao pristupa osim glavne sestre i doktorke koja ga je lečila. Ubrzo pošto je pao u ruke organima reda, napisana mu je otpusna lista, što inače nije slučaj, ukoliko se zasta radi o akutnom išijasu, koji se računa kao teško stanje koje onemogućava kretanje i bilo kakav transport pacijenta. Tadašnja direktorka Jodne banje i njen suprug, koji je bio direktor Doma zdravlja, bili su funkcioneri Demokratske stranke, kao i Novaković.

Sam Novaković nije važan. Znajući sve ovo, teško da ga iko od Novosađana, koji se čak i površno zanimaju za politiku može shvatiti ozbiljno. Nedvosmisleno je da Novaković svojim propalim propagadnim trikom nije naškodio Milošu Vučeviću, već svojoj stranci, celoj opoziciji i njihovim igračima iz senke. Besmilenom optužbom zasnovanom na konceptu subvezrivnog spektakla, razobličio je sve mane i opasne namere konceptualnih politika, preko kojih Narodna stranka nastoji da povrati makar deo nekadašnjeg biračkog tela Demokratske stranke. Konceptualizam, u srpskoj verziji, ne predstavlja ništa drugo već plan da se kroz sabotažu društvenog sistema totalitarna birokratija, koja je 2012. ostala bez moći, vrati na vlast. To je vešto zamaskirana politička podvala kreirana kao paralelni pipak opozicije, a koja istovremeno glumi oponenta i vlasti i opoziciji. Konceptualizam su osmislile stranke, koje već devet godina ne mogu da zadobiju poverenje birača jer se svi njihovi funkcioneri politikom bave poslednjih 30 godina, i da su 12 godina bili na vlasti.

Šta je koncept konceptualista? Boriti se za prava krupnog kapitala, koji oduvek stoji iza političkih opcija građanske, leve i liberalne orijentacije. Boreći se za radna mesta levičari brane pravo na proizvodnju, a liberali odbranom slobodnog tržišta stvaraju uslov za prodaju proizvedene robe. Borba za zaštitu prirode je štit za multinacionalne kompanije, diktatore potršačkog društva.

Konceptutalisti, kojima su trn u oku plastične kese direktno podržavaju multinacionalne kompanije, koje su najveći zagađivače prirode. Oni se ne bore za smanjenje proizvodnje nepotrebnih roba, ne suprotstavljaju se marketinškim kampanjama koje podstiču potrošačku groznicu, već zagovaraju kažnjavanje građana koji ne plaćaju reciklirajuće kese. Na taj način čine dvostruku štetu. Podstiču pljačku građana, jer direktno guraju novac u yep industriji plastičnih kesa. I podržavaju zagađivanje prirode, štiteći interese proizvođača. I tako ceo koncept zaštite životne sredine koju zastupaju nevladine organizacije i konceptualisti predstavlja propagandnu akitvnost koja koristi industrijskim konglomeratima. Oni svojim aktivnostima zamajavaju javnost i skrivaju suštinu stavljajući u prvi plan nevažne stvari. Masovna industrijska proizvodnja koja je najveći zagađivač prirode biva skrajnuta od očiju javnosti, jer se celo čovečanstvo bavi efemernim stvarima, poput kesa. Njihova borba protiv garaža ima istu pozadinu. Podstiču veću potrošnju goriva, jer su vozači prinuđeni da se voze i po nekoliko minuta i potrazi za parking mestom. Zabrana gradnje garaža koju konceptualisti zagovaraju nanosi trostruku štetu Novosađanima. Pod jedan, ugrožava im se zdravlje, jer se kruženjem velikog broja automobila u potrazi za parkingom stvara veća emisija CO2. Pod dva, isteruje im se novac iz yepa, jer troše više goriva. I pod tri, negativno se utiče na prirodu, o kojoj se navodno brinu.

Nije sve kako izgleda. Ne veruj Ahajcima ni kad ti poklone nose. Nisu svi borci za ljudska prava prijatelji ljudi. Niti su svi borci za zaštitu životne sredine prijatelji prirode.

Optužbe koje je lako demantovati ne pretenduju da budu istina. One se plasiraju da bi konceptualistima stvorile prostor da neometano šire svoje ideje.

Milorad Bojović