Јован Ђуран легенда сарачког заната и у великој Југославији

Па кад је већ тако у Раванграду Вељка Петровића не недостаје ни коњарских фешта, била реч о касачким тркама, повременим парадирањем фијакера по варошким улицама или о сада већ традиционалном Меморијалу „Јован Ђуран“, такмичењу у умешности вожње запрега између чуњева, али и рангирању најлепших запрега, па пехар са ове манифестације представља посебну част за сваког коњара који држи до себе. А ко је био човек по чијем имену се свако лето, па тако и пртеходног викенда, одржава Меморијал?

После другог светског рата трактори су постепено одузели примат коњима као „вучној снази“ сваког паора овдашњег, па су са њима нестајали и мајстори сарачи, прави уметници који су у кожи израђивали узде, амове, седла и остали коњарски еспап. Хронике варошке говоре да су 1985. у Сомбору преостале свега три сарачка мајстора; Марко Форгић, Јанош Молнар и мајсторска радионица тада у власништву Јована Ђурана чији ће позив и традицију наставити почетком новог миленијума његов син Никола Ђуран. Ову радионицу, једноставна имена основао је 60-тих година prеthodnog века Јован Ђуран, коме је готово самим рођењем било предодређено бављење овим занимањем. Наиме, случај је хтео да је Јован рођен 11. јула, 1931. год. на дан који prеthodi великом празнику Српске православне цркве, Петровдану, свецу заштитнику сарачког заната.

Он сам, гоњен ваљда неким унутрашњим зовом се још као дечак определио за овај позив па није презао ни од тога, да би предупредио нека друга родитељска настојања или слања на нека друга „исплативија” занимања, да намерно поквари сасвим солидан просек оцена, па његовим родитељима није ништа друго преостало него да удовоље његовој жељи да постане сарач којега пре тога није било у породичној традицији. Занат  је учио и изучио у здању на углу данашњих улица Лазе Костића и Париске, која ће касније постати познатија по разним трговинама које су биле кроз време у њој смештене, а већ као млади, тек „ослобођени” калфа, (како се то рангирање од старина задржало међу мајсторима) изашао је на велики глас, поштовање и углед бројног и шароликог света који чине људи најразличитијих занимања, старосне доби, полне припадности и државних омеђења, који разним путевима долазе у дотицај са овим занатом и људима који га обављају. Када је отворио своју радњу у сомборском „Прњавору”, како се овај крај од вајкада назива, у Улици Марка Краљевића, она ће брзо постати одредишно место у које су се запућивале бројне муштерије да би им Јованове мајсторске руке вајале и најзахтевније жеље.    

Да је мајстор Јован достојног наследника стекао у сину Николи који у занат одавно уводи и свог сина-наследника Дарка, сведочи и то што је под његовим руководством Сарачка радионица „Ђуран“ 2005. године у Франкфурту добила престижну светску награду „Славолук Европе“, да би на прелазу из 2018. у 2019. годину на предлог Етнографског музеја из Београда, Министарство културе и информисања РС упутило Николу Ђурана, сарача из Сомбора да два месеца представља Републику Србију на Фестивалу културног наслеђа Шеика Заједа  који организује Фондација Калифа Бин Зајед ал нахјан, што је  једна од најпосећенијих културних манифестација у Уједињеним арапским емиратима, познатим по томе што гаје култ поштовања коња и коњичког спорта.

Иако се добар глас о Јованову умећу ширио надалеко, он, његова радионица и остварења су, попут оне прастаре истине да „нико није постао пророк у своме селу”, остајали за његове суграђане у највећој мери непознати. Ко зна какво би обличје добила ова животна прича, да Градски музеј сомборски не дође на идеју да у својим просторима године 1994. приреди изложбу сарачког умећа, тада већ оца и сина, Јована и Николе Ђуран. Сакупио се ту силан свет; бројни поштоваоци са великих удаљености и њихови суграђани, који су тек том приликом спознали кога има овај град у своме окриљу. Многи су тек тада, а још већи број њих знатно доцније, дознали како је једна њихова рукотворина, кренувши из Сомбора, завршила на двору енглеске краљице. Наиме, прича казује да је 1971. Ергела Карађорђево код мајстор Ђурана наручила израду два комплета амова, касније показаних и Титу, приликом једног од његових, релативно честих боравака у овој војној установи. Случај је хтео да је следеће године у званичној посети тадање Југославије боравила енглеска краљица Елизабета Друга којој је њезин домаћин поклонио пар расних атова и већ поменуте амове из Ђуранове радионице, који су се показали достојним поклоном за крунисану главу.

Да су мајстор Ђурана поштовали далеко више „на страни“, него у родном граду, сведочи и његов последњи испраћај, 2004. године , када је један житељ Сурчина, иначе стална муштерија Јована и за пун рад стасалог Николе, чувши вест о смрти мајстор Јована, изразио жељу да покојног мајстора пут његовог вечног почивалишта, у знак поштовања и пијетета, превезе својим коњима, што је и учинио.Тек две године касније на коњским тркама на Келебији по први пут је одржана вожња фијакера између чуњева, названа Меморијал „Јована Ђурана“, у организацији Коњичког савеза и Ергеле „Келебија“. Овај омаж великом мајстору настављен је идућих година Меморијалима у Oyacima, Темерину, потом четири узастопне године у Стапару, да би након још једне манифестације у Oyacima и у Куцури од 2015. године трајно био премештен у Сомбор у коме је пре две године Јован Ђуран добио и своју улицу.

Милић Миљеновић