Jovan Đuran legenda saračkog zanata i u velikoj Jugoslaviji

Pa kad je već tako u Ravangradu Veljka Petrovića ne nedostaje ni konjarskih fešta, bila reč o kasačkim trkama, povremenim paradiranjem fijakera po varoškim ulicama ili o sada već tradicionalnom Memorijalu „Jovan Đuran“, takmičenju u umešnosti vožnje zaprega između čunjeva, ali i rangiranju najlepših zaprega, pa pehar sa ove manifestacije predstavlja posebnu čast za svakog konjara koji drži do sebe. A ko je bio čovek po čijem imenu se svako leto, pa tako i prtehodnog vikenda, održava Memorijal?

Posle drugog svetskog rata traktori su postepeno oduzeli primat konjima kao „vučnoj snazi“ svakog paora ovdašnjeg, pa su sa njima nestajali i majstori sarači, pravi umetnici koji su u koži izrađivali uzde, amove, sedla i ostali konjarski espap. Hronike varoške govore da su 1985. u Somboru preostale svega tri saračka majstora; Marko Forgić, Janoš Molnar i majstorska radionica tada u vlasništvu Jovana Đurana čiji će poziv i tradiciju nastaviti početkom novog milenijuma njegov sin Nikola Đuran. Ovu radionicu, jednostavna imena osnovao je 60-tih godina prethodnog veka Jovan Đuran, kome je gotovo samim rođenjem bilo predodređeno bavljenje ovim zanimanjem. Naime, slučaj je hteo da je Jovan rođen 11. jula, 1931. god. na dan koji prethodi velikom prazniku Srpske pravoslavne crkve, Petrovdanu, svecu zaštitniku saračkog zanata.

On sam, gonjen valjda nekim unutrašnjim zovom se još kao dečak opredelio za ovaj poziv pa nije prezao ni od toga, da bi predupredio neka druga roditeljska nastojanja ili slanja na neka druga „isplativija” zanimanja, da namerno pokvari sasvim solidan prosek ocena, pa njegovim roditeljima nije ništa drugo preostalo nego da udovolje njegovoj želji da postane sarač kojega pre toga nije bilo u porodičnoj tradiciji. Zanat  je učio i izučio u zdanju na uglu današnjih ulica Laze Kostića i Pariske, koja će kasnije postati poznatija po raznim trgovinama koje su bile kroz vreme u njoj smeštene, a već kao mladi, tek „oslobođeni” kalfa, (kako se to rangiranje od starina zadržalo među majstorima) izašao je na veliki glas, poštovanje i ugled brojnog i šarolikog sveta koji čine ljudi najrazličitijih zanimanja, starosne dobi, polne pripadnosti i državnih omeđenja, koji raznim putevima dolaze u doticaj sa ovim zanatom i ljudima koji ga obavljaju. Kada je otvorio svoju radnju u somborskom „Prnjavoru”, kako se ovaj kraj od vajkada naziva, u Ulici Marka Kraljevića, ona će brzo postati odredišno mesto u koje su se zapućivale brojne mušterije da bi im Jovanove majstorske ruke vajale i najzahtevnije želje.    

Da je majstor Jovan dostojnog naslednika stekao u sinu Nikoli koji u zanat odavno uvodi i svog sina-naslednika Darka, svedoči i to što je pod njegovim rukovodstvom Saračka radionica „Đuran“ 2005. godine u Frankfurtu dobila prestižnu svetsku nagradu „Slavoluk Evrope“, da bi na prelazu iz 2018. u 2019. godinu na predlog Etnografskog muzeja iz Beograda, Ministarstvo kulture i informisanja RS uputilo Nikolu Đurana, sarača iz Sombora da dva meseca predstavlja Republiku Srbiju na Festivalu kulturnog nasleđa Šeika Zajeda  koji organizuje Fondacija Kalifa Bin Zajed al nahjan, što je  jedna od najposećenijih kulturnih manifestacija u Ujedinjenim arapskim emiratima, poznatim po tome što gaje kult poštovanja konja i konjičkog sporta.

Iako se dobar glas o Jovanovu umeću širio nadaleko, on, njegova radionica i ostvarenja su, poput one prastare istine da „niko nije postao prorok u svome selu”, ostajali za njegove sugrađane u najvećoj meri nepoznati. Ko zna kakvo bi obličje dobila ova životna priča, da Gradski muzej somborski ne dođe na ideju da u svojim prostorima godine 1994. priredi izložbu saračkog umeća, tada već oca i sina, Jovana i Nikole Đuran. Sakupio se tu silan svet; brojni poštovaoci sa velikih udaljenosti i njihovi sugrađani, koji su tek tom prilikom spoznali koga ima ovaj grad u svome okrilju. Mnogi su tek tada, a još veći broj njih znatno docnije, doznali kako je jedna njihova rukotvorina, krenuvši iz Sombora, završila na dvoru engleske kraljice. Naime, priča kazuje da je 1971. Ergela Karađorđevo kod majstor Đurana naručila izradu dva kompleta amova, kasnije pokazanih i Titu, prilikom jednog od njegovih, relativno čestih boravaka u ovoj vojnoj ustanovi. Slučaj je hteo da je sledeće godine u zvaničnoj poseti tadanje Jugoslavije boravila engleska kraljica Elizabeta Druga kojoj je njezin domaćin poklonio par rasnih atova i već pomenute amove iz Đuranove radionice, koji su se pokazali dostojnim poklonom za krunisanu glavu.

Da su majstor Đurana poštovali daleko više „na strani“, nego u rodnom gradu, svedoči i njegov poslednji ispraćaj, 2004. godine , kada je jedan žitelj Surčina, inače stalna mušterija Jovana i za pun rad stasalog Nikole, čuvši vest o smrti majstor Jovana, izrazio želju da pokojnog majstora put njegovog večnog počivališta, u znak poštovanja i pijeteta, preveze svojim konjima, što je i učinio.Tek dve godine kasnije na konjskim trkama na Kelebiji po prvi put je održana vožnja fijakera između čunjeva, nazvana Memorijal „Jovana Đurana“, u organizaciji Konjičkog saveza i Ergele „Kelebija“. Ovaj omaž velikom majstoru nastavljen je idućih godina Memorijalima u Oyacima, Temerinu, potom četiri uzastopne godine u Staparu, da bi nakon još jedne manifestacije u Oyacima i u Kucuri od 2015. godine trajno bio premešten u Sombor u kome je pre dve godine Jovan Đuran dobio i svoju ulicu.

Milić Miljenović