РЕЗОН Фасцинантна лаж истраживачког новинарства

Тања Фајон и Мирослав Бличик никад нису имали намеру да помогну Србији, али преко њих опозција узалудно настоји да фасцинира бираче. Учешће Фајонове и Билчика у дијалогу представља објективну неистину. Очигледну необјективност. Али у понашању Европке уније нема парадокса. Као што није изненађење да се сви српски медији којима је истина непрестано на уснама, клањају богу неистине. Зато опозиција тражи да им Фајон и Билчик омогуће да неистинито информисање преселе на оба јавна сервиса и две најгледаније телевизије.

Лажни је парадокс да су господари лажних вести опозициони медији а не провладини таблоиди. То је привид који функционише као научна превара, слична Маклуановој обмани да је медијум порука. Ловци на лажне вести објављују лажне податке да се неистине појављују само у таблоидима блиским власти, док опозициони медији тобоже представљају метроном истине. Ова несразмера није стварна, она је производ технолошке преваре. Алгоритми који лове манипулације и неистине, засновани су на скупу кључних речи које погодују опозиционом виђењу стварности. Када би се направио други алгоритам који би покретале кључне речи које би ловиле лажи опозиције, јавност би била шокирана резултатима. Бројао сам лично. Од 100 вести објављених последњих дана на две опозционе телевизије, два портала, два недељника и двоје дневних новина, 90 одсто су биле чисте измишљотине или нетачне, тенденциозне интерпретације догађаја.

Истраживачко новинарство, та парола, тај самодопадљиви поклич, као и све на чему инсистирају левичари почива на обмани. Већ 109 година, од 1912. и оснивања прве медијске школе, рад новинара истраживача почива на кршењу најважнијих етичких правила журнализма. Новинар истраживач је особа која у циљу доласка до информација обмањује и вара изворе информација. Служи се нечасним триковима. Мада никад нису научиле да пишу, све српске новинарке истраживачице, настоје да личе на Нели Блај, Пулицерову скандал мајсторку, која се, да би дошла до података, претварала да је неко други. Речју лагала. Њене приче најчешће нису биле поткрепљене веродостојном документацијом нити чињеницама.

Важећи кодекси забрањују новинарима да се лажно представљају и користе нечасне начине да дођу до информација. Сви прописи, и све етичке норме новинарима не допуштају да објављују лажи. Међутим, приврженост истини не може да буде насилни чин.

Левичарска филозофија и левичарско новинарство засновани су на кривотвореној позајмици. Yozеf Пулицер, био је републиканац, десничар, али га је леволиберална елита табуизирала, тотемизовала, и његову покајничку награду прихватила као мерило поштења и истине. Колико је та истина чврста говоре подаци да је у последњих 20 година најмање 10 новинара најпрестижнијих листова попут Њујорк Тајмса, у потпуности измислило приче због којих им је награда додељена.

Прича о Пулицеру нема везе с Егзитом, али има везе с Тањом Фајон и лошим новинама малог тиража у којима се по угледу на Нели Блај штампају текстови засновани на лажним подацима. Тамо кафанске гласине постају закони. Кривотворење чињеница најлегитимнији подухват, преко ког се могу фалисификовати Закон о адвокатури, Закон о избору народних посланика, и Закон о спречавању сукоба интереса. Супротно од свега објављеног, народни посланик не мора бити само особа која ништа не ради, што је случај са већином опозиционих кандидата. Или може да буде лице које има занимање. Дакле, уме нешто да ради, а политиком се бави из идеала, убеђења, и сличних имагинарих разлога. Адвокат може бити народни посланик, али се не може бити поштен новинар, ако жудиш за личним привилегијама, и ако верујеш да је допуштено и пожељно измишљати афере о политичким неистомишљеницима својих принципала.

Да их заиста занима откривање сукоба интереса, могли су да се позабаве са два сасвим доказива случаја. Оба се налазе на једном новодсадском факултету. Један је декан који је у исто време народни посланик у Скупштини Војводине која именује Покрајинску владу, која је оснивач Универзитета, и поновни кандидат за декана. Он са позиције посланика може да гласа за одлуке које се тичу факултета којим управља, и којим жели да управља још три године. Други руководилац је оснивач приватне фирме за производњу воћа, и у АПР-у је уписан као стопостотни власник.

Међутим, о стварним злоупотребама и махинацијама нема ко да извештава. Србија је скупо платила транзицију. Сви локални медији су угашени и уништени, а њихово место, њихову публику су преузели медијски конгломерати. Било их је више. И сви су били и јесу у страном власништву. Срби се само привидно главни експоненти, иза њих стоје крупнији играчи из сенке.

Конгломератско новинарство не може се тумачити као јавни посао. Искључиви интерес конгломерата јесте приватни интерес акционара и власника. Тај интерес готово никад није подударан с јавним интересом. Већина становника Србије о свему мисли другачије од акционара Јунајтед групе унутар које функционише 25 медија.

Срби воле Русију. Немају ништа против кинеских инвестиција. Немају ништа против мостова. Ауто-путева. Фабика. Рудника. Срби се противе лошем животу. Немаштини. И туторству страних влада. А немаштину и лош живот, диригован кроз телевизиијске програме и новинске странице нуди Јунајтед група. Међутим, планери и редитељи стварности често пропусте да у своје стратегије укалкулишу неизбежност судбине. Избори су судбинска одлука. Срби нису фаталисти, али јесу нерационални. И својеглави. Они на изборима гласају како желе. Пропагандно насиље не утиче на њихове одлуке. Нарочито ако је супротно стварности!

Конгломерат је у основи капиталистичка организација. Њен финансијски интерес је важнији од човека. И зато се коришћењем разних техника за манипулацију ума грађани покушавају свести на пуко вегетирање. На аморфну масу која се преко екрана телевизора или мобилног телефона усмерава ка циљевима који одоговарју интересима конгломерата.

Новинари у томе имају важну улогу. Они треба да створе садржај који обезбеђује амбијент у ком интерес конгломерата постаје доминантна потреба људи.

Власници медијских трустова, великим платама и апанажама од новинара које запошљавају праве калкуланте који фингирајући објективну критику власти и заштитнике малог човека пропагирају моћ коју штите. Новинар који ради у инересу конгломерата у јавности глуми жртву, борца за добробит јавности и тако је вара. Али пошто похлепа увек тежи да постане саставни елемент карактера, стварне намере и планови бивају брзо и лако разоткривени.

У симбиози истоветних интереса новинари и власници конгломерата друштво виде другачијим очима. Као свој плен. Све док им иде добро. А кад се околности промене, и када падне читава концепција посла и живота, заснована на жудњи за привилегијама, а не на реалним понтецијалима, дође до пада у хистеричну искључивост.

Медијски картели не заснивају свој рад на строгом поштовању етичких кодекса. Њихов императив јесте интерес послодавца. Прихватљиво је и допуштено све што ће обезбедити да се тај интерес оствари. И тако публика уместо извештавања и информисања добија фатаморгану извитоперене стварности у којој ништа није тачно, а све се нуди као истина.

Кроз тесну везу с конгломератима, политичке партије желе да утичу на доношење одлука чак и када нису на власти. Та негативна утопија своје упориште црпи из уцењивачког потенцијала медија обједињених у картел. Покретањем афера, позиционирањем појединих тема као најважнијих друштвених питања, конгломерат својим политичким партнерима обезбеђује посредовану моћ. Привидни ауторет, који се заснива на организовању протеста и вестима о аферама власти о којима се онда пише и извештава, организују студијска гостовања и дебате.

Истина је. И то несумњива. Више пута доказана. Новинарство које промовише и штити просперитет лажљивца представља размену заштићену сумњивом погодбом. Политички лидери повезани с медијским конгломератом, обећавају његовим акционарима, најагилнијим уредницима и новинарима специјалне повластице и привилегије када дођу на власт. Сви новинари и уредници који данас, 21 годину након 5. октобра и даље пропагирају самољубиви мит о моралној надмоћи себе и својих политичких партнера, награђени су новцем и позицијама за своје учешће у свргавању Слободана Милошевића. Добили су станове. Истина! Огромне плате и бонусе! Несумњиво! Власници медија су добијали уносне уговоре о рекламирању. Доказано! Заузврат су били обавезани да сатанизују тадашњу опозицију и странке у власти с којима садашњи ловци на функције нису желели да деле моћ. У међувремену су регрутовали нов кадар, који под њиховом уредничком палицом Србима свакодневно објашњава да су инфантилни. Незрели. Неразумни. Незрелост треба тумачити у строго кантовском смислу, као неспособност употребљавања властитог разума без вођства другог. Јунајтед група и политичке странке које њени медији заступају нуде се као врховни пастири који ће заблудело стадо са странпутице извести на стазу просперитета.

Ко су кандидати за српског Месију? Драган Ђилас. Вук Јеремић. Борко Стефановић. Борис Тадић. Особе које сматрају да бити просвећен значи не пропустити да се обогатиш кад си у прилици. А обзире, етику и морал, доживљавају као празонверну лудост.

Милорад Бојовић

(Аутор је стучњак за комуникације и односе с јавношћу)