REZON Fascinantna laž istraživačkog novinarstva

Tanja Fajon i Miroslav Bličik nikad nisu imali nameru da pomognu Srbiji, ali preko njih opozcija uzaludno nastoji da fascinira birače. Učešće Fajonove i Bilčika u dijalogu predstavlja objektivnu neistinu. Očiglednu neobjektivnost. Ali u ponašanju Evropke unije nema paradoksa. Kao što nije iznenađenje da se svi srpski mediji kojima je istina neprestano na usnama, klanjaju bogu neistine. Zato opozicija traži da im Fajon i Bilčik omoguće da neistinito informisanje presele na oba javna servisa i dve najgledanije televizije.

Lažni je paradoks da su gospodari lažnih vesti opozicioni mediji a ne provladini tabloidi. To je privid koji funkcioniše kao naučna prevara, slična Makluanovoj obmani da je medijum poruka. Lovci na lažne vesti objavljuju lažne podatke da se neistine pojavljuju samo u tabloidima bliskim vlasti, dok opozicioni mediji tobože predstavljaju metronom istine. Ova nesrazmera nije stvarna, ona je proizvod tehnološke prevare. Algoritmi koji love manipulacije i neistine, zasnovani su na skupu ključnih reči koje pogoduju opozicionom viđenju stvarnosti. Kada bi se napravio drugi algoritam koji bi pokretale ključne reči koje bi lovile laži opozicije, javnost bi bila šokirana rezultatima. Brojao sam lično. Od 100 vesti objavljenih poslednjih dana na dve opozcione televizije, dva portala, dva nedeljnika i dvoje dnevnih novina, 90 odsto su bile čiste izmišljotine ili netačne, tendenciozne interpretacije događaja.

Istraživačko novinarstvo, ta parola, taj samodopadljivi poklič, kao i sve na čemu insistiraju levičari počiva na obmani. Već 109 godina, od 1912. i osnivanja prve medijske škole, rad novinara istraživača počiva na kršenju najvažnijih etičkih pravila žurnalizma. Novinar istraživač je osoba koja u cilju dolaska do informacija obmanjuje i vara izvore informacija. Služi se nečasnim trikovima. Mada nikad nisu naučile da pišu, sve srpske novinarke istraživačice, nastoje da liče na Neli Blaj, Pulicerovu skandal majstorku, koja se, da bi došla do podataka, pretvarala da je neko drugi. Rečju lagala. Njene priče najčešće nisu bile potkrepljene verodostojnom dokumentacijom niti činjenicama.

Važeći kodeksi zabranjuju novinarima da se lažno predstavljaju i koriste nečasne načine da dođu do informacija. Svi propisi, i sve etičke norme novinarima ne dopuštaju da objavljuju laži. Međutim, privrženost istini ne može da bude nasilni čin.

Levičarska filozofija i levičarsko novinarstvo zasnovani su na krivotvorenoj pozajmici. Yozef Pulicer, bio je republikanac, desničar, ali ga je levoliberalna elita tabuizirala, totemizovala, i njegovu pokajničku nagradu prihvatila kao merilo poštenja i istine. Koliko je ta istina čvrsta govore podaci da je u poslednjih 20 godina najmanje 10 novinara najprestižnijih listova poput Njujork Tajmsa, u potpunosti izmislilo priče zbog kojih im je nagrada dodeljena.

Priča o Puliceru nema veze s Egzitom, ali ima veze s Tanjom Fajon i lošim novinama malog tiraža u kojima se po ugledu na Neli Blaj štampaju tekstovi zasnovani na lažnim podacima. Tamo kafanske glasine postaju zakoni. Krivotvorenje činjenica najlegitimniji poduhvat, preko kog se mogu falisifikovati Zakon o advokaturi, Zakon o izboru narodnih poslanika, i Zakon o sprečavanju sukoba interesa. Suprotno od svega objavljenog, narodni poslanik ne mora biti samo osoba koja ništa ne radi, što je slučaj sa većinom opozicionih kandidata. Ili može da bude lice koje ima zanimanje. Dakle, ume nešto da radi, a politikom se bavi iz ideala, ubeđenja, i sličnih imaginarih razloga. Advokat može biti narodni poslanik, ali se ne može biti pošten novinar, ako žudiš za ličnim privilegijama, i ako veruješ da je dopušteno i poželjno izmišljati afere o političkim neistomišljenicima svojih principala.

Da ih zaista zanima otkrivanje sukoba interesa, mogli su da se pozabave sa dva sasvim dokaziva slučaja. Oba se nalaze na jednom novodsadskom fakultetu. Jedan je dekan koji je u isto vreme narodni poslanik u Skupštini Vojvodine koja imenuje Pokrajinsku vladu, koja je osnivač Univerziteta, i ponovni kandidat za dekana. On sa pozicije poslanika može da glasa za odluke koje se tiču fakulteta kojim upravlja, i kojim želi da upravlja još tri godine. Drugi rukovodilac je osnivač privatne firme za proizvodnju voća, i u APR-u je upisan kao stopostotni vlasnik.

Međutim, o stvarnim zloupotrebama i mahinacijama nema ko da izveštava. Srbija je skupo platila tranziciju. Svi lokalni mediji su ugašeni i uništeni, a njihovo mesto, njihovu publiku su preuzeli medijski konglomerati. Bilo ih je više. I svi su bili i jesu u stranom vlasništvu. Srbi se samo prividno glavni eksponenti, iza njih stoje krupniji igrači iz senke.

Konglomeratsko novinarstvo ne može se tumačiti kao javni posao. Isključivi interes konglomerata jeste privatni interes akcionara i vlasnika. Taj interes gotovo nikad nije podudaran s javnim interesom. Većina stanovnika Srbije o svemu misli drugačije od akcionara Junajted grupe unutar koje funkcioniše 25 medija.

Srbi vole Rusiju. Nemaju ništa protiv kineskih investicija. Nemaju ništa protiv mostova. Auto-puteva. Fabika. Rudnika. Srbi se protive lošem životu. Nemaštini. I tutorstvu stranih vlada. A nemaštinu i loš život, dirigovan kroz televiziijske programe i novinske stranice nudi Junajted grupa. Međutim, planeri i reditelji stvarnosti često propuste da u svoje strategije ukalkulišu neizbežnost sudbine. Izbori su sudbinska odluka. Srbi nisu fatalisti, ali jesu neracionalni. I svojeglavi. Oni na izborima glasaju kako žele. Propagandno nasilje ne utiče na njihove odluke. Naročito ako je suprotno stvarnosti!

Konglomerat je u osnovi kapitalistička organizacija. Njen finansijski interes je važniji od čoveka. I zato se korišćenjem raznih tehnika za manipulaciju uma građani pokušavaju svesti na puko vegetiranje. Na amorfnu masu koja se preko ekrana televizora ili mobilnog telefona usmerava ka ciljevima koji odogovarju interesima konglomerata.

Novinari u tome imaju važnu ulogu. Oni treba da stvore sadržaj koji obezbeđuje ambijent u kom interes konglomerata postaje dominantna potreba ljudi.

Vlasnici medijskih trustova, velikim platama i apanažama od novinara koje zapošljavaju prave kalkulante koji fingirajući objektivnu kritiku vlasti i zaštitnike malog čoveka propagiraju moć koju štite. Novinar koji radi u ineresu konglomerata u javnosti glumi žrtvu, borca za dobrobit javnosti i tako je vara. Ali pošto pohlepa uvek teži da postane sastavni element karaktera, stvarne namere i planovi bivaju brzo i lako razotkriveni.

U simbiozi istovetnih interesa novinari i vlasnici konglomerata društvo vide drugačijim očima. Kao svoj plen. Sve dok im ide dobro. A kad se okolnosti promene, i kada padne čitava koncepcija posla i života, zasnovana na žudnji za privilegijama, a ne na realnim pontecijalima, dođe do pada u histeričnu isključivost.

Medijski karteli ne zasnivaju svoj rad na strogom poštovanju etičkih kodeksa. Njihov imperativ jeste interes poslodavca. Prihvatljivo je i dopušteno sve što će obezbediti da se taj interes ostvari. I tako publika umesto izveštavanja i informisanja dobija fatamorganu izvitoperene stvarnosti u kojoj ništa nije tačno, a sve se nudi kao istina.

Kroz tesnu vezu s konglomeratima, političke partije žele da utiču na donošenje odluka čak i kada nisu na vlasti. Ta negativna utopija svoje uporište crpi iz ucenjivačkog potencijala medija objedinjenih u kartel. Pokretanjem afera, pozicioniranjem pojedinih tema kao najvažnijih društvenih pitanja, konglomerat svojim političkim partnerima obezbeđuje posredovanu moć. Prividni autoret, koji se zasniva na organizovanju protesta i vestima o aferama vlasti o kojima se onda piše i izveštava, organizuju studijska gostovanja i debate.

Istina je. I to nesumnjiva. Više puta dokazana. Novinarstvo koje promoviše i štiti prosperitet lažljivca predstavlja razmenu zaštićenu sumnjivom pogodbom. Politički lideri povezani s medijskim konglomeratom, obećavaju njegovim akcionarima, najagilnijim urednicima i novinarima specijalne povlastice i privilegije kada dođu na vlast. Svi novinari i urednici koji danas, 21 godinu nakon 5. oktobra i dalje propagiraju samoljubivi mit o moralnoj nadmoći sebe i svojih političkih partnera, nagrađeni su novcem i pozicijama za svoje učešće u svrgavanju Slobodana Miloševića. Dobili su stanove. Istina! Ogromne plate i bonuse! Nesumnjivo! Vlasnici medija su dobijali unosne ugovore o reklamiranju. Dokazano! Zauzvrat su bili obavezani da satanizuju tadašnju opoziciju i stranke u vlasti s kojima sadašnji lovci na funkcije nisu želeli da dele moć. U međuvremenu su regrutovali nov kadar, koji pod njihovom uredničkom palicom Srbima svakodnevno objašnjava da su infantilni. Nezreli. Nerazumni. Nezrelost treba tumačiti u strogo kantovskom smislu, kao nesposobnost upotrebljavanja vlastitog razuma bez vođstva drugog. Junajted grupa i političke stranke koje njeni mediji zastupaju nude se kao vrhovni pastiri koji će zabludelo stado sa stranputice izvesti na stazu prosperiteta.

Ko su kandidati za srpskog Mesiju? Dragan Đilas. Vuk Jeremić. Borko Stefanović. Boris Tadić. Osobe koje smatraju da biti prosvećen znači ne propustiti da se obogatiš kad si u prilici. A obzire, etiku i moral, doživljavaju kao prazonvernu ludost.

Milorad Bojović

(Autor je stučnjak za komunikacije i odnose s javnošću)