Невероватни подвижници руске оперске сцене у Мадлениануму
БЕОГРАД: Своје друго гостовање у Београду, могли бисмо рећи и племениту културну мисију за време пандемије, после новембра 2020, Камерна опера из Санкт Петербурга релизовала је крајем јуна захваљујући други пут оствареној сарадњи Народног позоришта и Опере и театра Мадленианум, у ком су се после „Електре“ у националном театру, заредом, у Мадлениануму догодили и велики, у свим елементима прави, Гала концерт ремек-дела светске класике и представа романтичне опере „Есмералда“ Александра Даргомижског, једног од код нас мање познатих чланова историјски значајне руске композиторске групе, познате као Велика петорка.
У извођењу одломака из тзв. европског „гвозденог“, и на срећу, и руског репертоара (Чајковски, Римски-Корсаков, Шчедрин), учествовали су само „неки“ одабрани вокални солисти, којих ово водеће оперско позориште у земљи, има чак 60. Са задовољсвом смо поново слушали мајсторска тумачења оперског оркестра под руководством респектабилног, код нас омиљеног и поштованог диригента Максима Ваљкова (ово су му били седми и осми наступ у Србији), пођеднако сјајног и као сарадника певачима, и у интерпретацији самосталних нумера. У низу тачака, од арија, дуета и ансамбала исказали су се као и увек, већином млађи уметници (победници највећих такмичења), међу којима смо препознали и неколицину из prеthodno представљене Штраусове „Електре“, попут Дијане Казанлијеве и Александре Љапич.
Посебно је импресионирао још један велики наступ фантастичне Наталије Воробјеве (Клитемнестре) која је својим раскошним, тамним мецосопранским валерима „сочно“ обојила Мадалену (у квартету из „Риголета“) и нарочито, духовитим акцентима и рафинираним глумачким ефектима обликовала Варварине поскочице (Шчедрин, „Не само љубав“). Драмски тенор Леонтиј Саљенски (Штраусов Егист) приказао се као потресни Канио из „Пајаца“, а култивисани бас Геворг Григорјан (Орест) као озбиљни Кнез Гремин. Очарала је и мецосопранисткиња дивне боје, Лариса Поминова као принцеза де Бујон, наступивши потом и у префињеном дуету с Јевгенијом Кравченко (Делибова „Лакме“), која ће дан касније бриљирати и као насловна протагонисткиња „Есмералде“. У завршници своје турнеје у Србији, невероватни подвижници руске оперске сцене приредили су нам сусрет са за нашу публику, па и музичаре непознатом, чак и у Русији готово неизвођеном, великом романтичном опером „Есмералда“, младалачким музичко-сценским остварењем тек 29- годишњег Александра Даргомижског, које се од премијере 1847, до актуелне поставке санкпетербуршке камерне опере, упркос обнављањима, тешко задржавало на репертоару.
Дело је такође представљено у редакцији и режији Јурија Александрова који је, подстакнут и инспирисан снагом и сликовитошћу ауторовог првенца, а с обзиром на неискуство композитора у погледу драматургије, учинио низ значајних интервенција у том домену. Већ на почетку каријере, па и иначе надахнут литературом Виктора Игоа, Даргомижски је у своју оперу пренео радњу и колорит градског живота у средњем веку, приказане у чувеном роману “Звонар Богородичоне цркве у Паризу”, насловивши је именом главне јунакиње.
Сместивши је у сценографију свог сталног сарадника, Вјачеслава Окуњева, такође Народног уметника Русије, који је и креатор адекватних костима и видео арта, Јуриј Александров је велемајсторски искористио пружене могућности: замишљени простор и изглед чувене цркве, али и њену истовремену функцију и трансформацију у дворац (у позадини), да би је у финалном делу, у фронталном подручју претворио, односно користио и као затвор и губилиште. Све ове детаље ингениозно је повезао мрачним средњовековним декором и раскошном костимографијом, најзад и с експресивном снагом музике, да би на крају све нестало у уништавајућем пожару, који на управо пророчански начин, великим катаклизмичким крајем опере, предсказује и потоње катастрофално страдање Нотр Дама, једне од најлепших светских катедрала (априла 2019).
И као што смо видели и у досадашњим продукцијама Камерне опере Санкт Петербурга, и из „Есмералде“ је блистао резултат Александровљевог „темпераментног и страсног“ рада са солистима и ансамблима, „помажући им да открију своје глумачке могућности“, али и да успешно реализују речи Даргомижског: „Желим да звук изражава реч. Хоћу истину“. А композиторову музичку истину, директно израслу из мелодије говора, настављајући линију руских стваралаца у обликовању речитатива, верно су, уз упечатљиву сарадњу богато инструментираног и динамички зналачки нијансираног оркестра и савршеног диригента Максима Ваљкова, откривали оперски љубавници, циганка Есмералда и капетан Феб, колоратурни сопран велике покретљивости и изражајности, Јевгенија Кравченко и тенор принчевског изгледа и прекрасног гласа, Јарамир Низамутдинов, као и глумачки и певачки одлични баритони Јуриј Боршчев у улози Клода Фрола, архиђакона Богородичине цркве и Мирослав Молчанов у партији звонара Квазимода. Сви они су на крају својим чињењима потврдили оно што је актуелно у свим временима, да љубав покреће свет, али и изазива страсти које неке људе претвара у демоне, попут Фрола, или грешнике преображава у племените ликове, као Квазимода, а да казна, која би неминовно требало да погоди само злочинце, често уништава и оне који то не заслужују.
Марија Адамов
