Шездесет година од уласка РФК Нови Сад у прву лигу Југославије (2)

Не само зато што у својим редовима, у то време, нису имали звучна имена, већ првенствено због стила и начина игре који су промовисали и на коме су истрајавали. Наступали су  дресовима плаво жуте боје и били препознатљиви. По њима  их је легендарни „Политикин“ спортски новинар Љубиша Вукадиновић прозвао „канаринци“, а песник Мирослав Антић, осведочени фан клуба,  посветио им је  и песму.

– На безмало свим  утакмицама код куће редовно је било око 8.000 до 10.000 гледалаца, а гостовања Црвене звезде, Партизана, Хајдука, Динама пратило је и до 20.000. За три прволигашке сезоне губили смо и добијали  сијасет утакмица, али са „великом четворком“, изузимајући сплитски Хајдук, имали смо позитиван скор - присећа се Бранимир Вратњан, један од најстандарднијих у екипи коју су са клупе предводили Хуго Рушевљанин и Ференц Арок.

На гостовањима се, вели, тешко  долазило до бодова.  Од готово стотинак одиграних прволигашких утакмица посебно памти победу над Динамом у Загребу -  3:0. „Модри“ су почетком шезедесетих година имали моћан састав, који су предводили Шкорић, Руди Белин, Перишић, Кобешћак, Замбата...

– Динамовци су ушли у меч опуштено мислећи да ће нас, као новајлије, добити глат. Наш тим током свих 90 минута функционисао је беспрекорано. Јунак утакмице био је Пирмајер са два прелепа гола. По мени, то је била његова најбоља утакмица у дресу „канаринаца“ на којој је дефинитивно потврдио свој вансеријски таленат и најавио потоњу успешну каријеру - каже Вратњан, наводећи као занимљивост да су у Загреб, након квара аутобуса код Шида, стигли аутостопом смештени у 20 нових аутобуса из Македоније који су ишли на тестирање у Љубљану.

Од свих одиграних прволигашких утакмица за „канаринце“ посебну тежину и значај имале су са градским ривалом Војводином. Старијег прволигаша предводио је капитен Жарко Николић, а играли су још Вереш, Свињаревић, Бена, Вучинић, Такач...

– Био је то почетком шездесетих година празник фудбала у Новом Саду. Стадион Војводине био је испуњен до последњег места, а о свакој одиграној утакмици причало се данима пре и после ње... За три године одиграли смо укупно шест првенствених мечева, не рачунајући оне у Купу. Три смо добили, две су завршене нерешено, а  једном смо поражени - каже Вратњан, присећајући се да је Верешу дао два гола, од чега један у Купу. Прволигашки лет „канаринаца“ окончан је након три године. Прве 1961/62. завршили су  као десети, већ следеће сезоне, у проширеној лиги са 14 клубова, заузели су осмо место, испред Војводине и Хајдука. У сезони 1963/64. испали су из лиге као тринаестопласирани.

– Само један бод недостајао нам је да избегнемо селидбу у Другу лигу  Нажалост, много штошта у тим последњим колима, договореним резулататима појединих конкурентских клубова, није зависило од нас-  са сетом се присећа Вратњан тих својих најтежих дана проведених у јату „канаринаца“.

Играо је Вратњан у својој пребогатој каријери са више стотина играча, али Душана Клипу,капитена „канаринаца“, по својим играчким и људским квалитетима, издваја као посебног.

– Био нам је истински узор на терену и у свлачионици, али и неговању духа заједништва. Показао је то безброј пута, а највише када је већ добијени стан уступио Влашком сматрајући да је њему потребнији и да ће за екипу играти са још већим еланом - вели Вратњан, додајући да је исказана несебичност капитена позитивно деловала на морал целе екипе.

Након сеобе у Другу лигу, за годину дана,  безмало готово цео тим  разлетео се  на све четири стране света. Пирмајер је завршио у Партизану, Козлина у Хајдуку, Брзић је остао у Новом  Саду, али је плаву жути дрес заменио црвено белим Воводине....Пре него што ће, на позив легенадарног менаџера Аце Обрадовића, отићи у Црвену звезду, Вратњан је за  за РФК Нови Сад одиграо још једну сезону у Другој лиги.

– Клубови „велике четворке“ тражили су ме и раније, али Рушевљанин није дозволио да одем. Говорио је да сам, као стандардан играч прве поставе, неопходан и важан део екипе. Практично одрадио сам цео петогодишњи уговор и након одиграних 240 утакмица, „у пакету“ са беком Ацом Стојановићем стигао сам у Црвену звезду.

Провео је у нашем најтрофејнијем клуби две године, одиграо 73 утакмице, са Владицом Поповићем, Бором Костићем, Вељком Алексићем, младим Драганом Џајићем... Најупечатљивије му је у сећању остала незаборавна турнеја по Средњој и Јужној Америци која је трајала безмало два месеца. За време проведено у Црвеној звезди имао је прилику да ближе упозна Ацу Обрадовића, који је, уз Хуга Рушевљанина, био зачетник менаџерског рада у клубовима.

– Незахвално их је упоређивати, тим пре што су радили у различитим срединама и условима. Свако на свој начин дао је допринос у мојој каријери, а Хуга би посебно издвојио због изузетне посвећености и преданости послу као и великог мотиватора. Питао се практично за све, од боје дресова до одређивање тактике за сваку утакмицу, знао је да награди, али казни играче за недисциплину и непослушност. Његова реч се поштовала, као и одлуке које су се  беспоговорно извршавале - каже Вратњан.

Од шест клубова за које је играо у безмало 20–годишњој каријери овај 83.годишњи Новосађанин најпоноснији је, каже, на пет година проведених у редовим „канаринцима“. Део је генерације која је у стогодишњој историји клуба, јамчано, оставила најдубљи траг, а појединци,  Пирмајер, Козлина, Брзић...  из јат „канаринаца“ досегли до великих клубова, завидне каријере и репрезнтативних наступа.

Коста Рајевић