Мирко Барберић заокружује 90. годину: Поверење се стиче дијалогом, а не картонима

За чувену новосадску тројку, по неписаном  правилу, у тим годинама били су „резервисани“ најтежи  мечеви. Звиждуку Миркове пиштаљке покоравале су се све фудбалске величине тог времена: Џајић, Облак, Јерковић, Бајевић, Вабец, Каталински, Вукотић, Никезић, Хатунић... Важио је за строгог, али правичног делиоца правде. Ауторитет на терену  најмање је градио картонима већ коректним односом, поштовањем и дијалогом са играчима.Али, било је, каже, сијасет ситуација када, да би на терену смирио страсти, морао и да подвикне.

– Сви учесници на утакмици мање–више греше, па, наравно, и судије. За арбитра је најважније,  што је био савет мог уваженог колеге из Ниша Миливоје Гугуловић, да у току утакмице не треба размишљати о почињеним грешкамама, а погово због њих не правити компензације и уступке било којој страни. Препусти ли се судија томе неминовно се губи контрола над игром и играчима – каже Барберић.

Имао је у својој богатој каријери подоста осуђених утакмица које, вели, није делио на мале и велике. Уврежено је било мишљење, што је и данас случај, да је на прволигашким теренима најтеже судити „великој четворки“ (Партизам Црвена звезда, Динамо, Хајдук).

– Све је ствар приступа и припреме. Судија мора да се бори са притисцима без разлике с које стране долазе, од управа,играча, тренера, публике,медија... Данас је, уз помоћ технике и ВАР технологија, суђење значајно узнапредовало, али сведоци смо да су грешке и даље могуће. Фудбал је  жива игра, а суђење, било добро или лоше, њен је саставни део - каже Мирко.

Утакмице које је као главни судија водио у каријери успешно је довео до краја. Али, то није био случај  са прекинутом утакмицом Хајдук–ОФК Београд (1971), у Сплиту, код резултата 2:2, на којој је био помоћник Павлу Ристићу. Инцидент се догодио у 52. минуту након изречене опомене Хајдуковом репрезентативцу Драгану Холцеру. Играчи „билих“ протестовали су и опколили Ристића, који се  изненада стропоштао на травњак старог Плаца. Настао је општи метеж, летеле су каменице са трибина...

Прекид је изавао велике тензије у Сплиту као и целој  земљи, јер је ОФК Београд утакмицу за „зеленим столом“ добио 3:0. Уследили су велики немири навијача, превратања кола са београдским регистрацијама и бацање у море.. Утакмица је на крају регистрована постигнутим резултатом, а сплитски новинари су остали при тврдњи да је корпулентног Ристића ударио шишмиш! Истина је била сасвим другачија, али уследили су притисци политичких моћника тог доба и случај за јавност, „због мира у кући“, експресно је затворен.

С Бошковим у ђачкој клупи

Барберић је по струци економиста, кроз рад се специјализовао за област финансија и рачуноводства. У младости је похађао средњу Новосадску трговачку школу, заједно са Вујадином Бошковим, с којим је у разреду делио клупу. Највећи део радног века провео је у футошкој  „Ароми“, а последњих осам година, на позив тадашњег председника клуба Петра Палковљевића Пинкија, прелази у ФК Војводину, где је до пензије био задужен за клупске финансије и рачуноводство.

Прошло је тачно пола века од овог немилог догађаја. Од судијске тројке на сплитској утакмици Браберић једини је живи актер. Због поодмаклих година, данас се слабо сећа детаља инцидента, а и нерадо о томе прича.

– Било, прошло, срећно по нас се завршило - једини је коментар времешног арбитра о прекинутом мечу у Сплиту.

Као судија савезног ранга Барберић је делио  правду на свим  стадионима бивше СФРЈ, од Словеније до Македоније. Путовало се, вели, најчешће возом па је не ретко, када се ишло у Љубљану, Скопље, Сплит, Подгорицу био принуђен да одсуствује с посла, узима неплаћене дане. То је била цена хобија за који се, полагањем судијског испита, определио  давне 1962.године. У каријери је на терену, али и изван њега, имао  доста тешких момената, али и задовољства. Стекао је велики број пријатеља широм Југославије, а посебно издваја колегу Гугуловића с којим с породично дружио и коме је, кад год је судио у Новом Саду, био домаћин у свом дому.     До звања интернационалца седамдесетих година арбитри из Југославије, што због републичког кључа или неких других разлога,  тешко су долазили. Стицајем околности Барберић је, иако без знака ФИФА, водио неколико мечева наших домаћих клубова када су играли са екипама из иностранства. Тако је крајем јула 1976. године РФК Нови Сад на Детелинари, са саставом у коме су  били Љуковчан, Јовин, Пантелић,Васић... одиграо пријатељску утакмицу са ПМФЦ из Печуја и добио 2:1. Барберић је, налогом добијеним из ФСЈ, одређен да суди, али предвиђени помоћници, из неких разлога нису дошли. Да не пукне брука, са трибина су, пробучени у преврнуте голмаснке дресове, поред аут линије буквално ускочили приправници са положеним судијским испитом Александар Ћосић –Ћоса, касније познати арбитар као и писац ових редова, тада студент новинарства и уједно извештач „Дневника“ са утакмице.

Након навршених 48. година опростио се од активног суђења. Посветио се педагошком раду са младим новосадским судијама,  истовремено био је и контролор суђења на савезном рангу. Једно време обављао је дужност председника судијске организације града Новог Сада, активно учествовао у раду покрајинског судисјког савеза... Године су учинили своје, стигли су млађи кадрови, па се осамдесетих година  повукао. Његовим путем наставио је син Драган који је такође догурао да арбитра прволигашке сцене. Мирко ће, да га служи здравље, ускоро(26.август) угасити 90 свећицу на рођенданској торти. То је прилика да му Судијска организација града Новог Сада, као свом најстаријем члану, ода заслужено признање за све што је као судија и  функционер  допринео  афирмацији судијског позива.

Коста Рајевић