Лепенски вир: Колевка Европе подно Трескавице

Било да су рептилоиди који узимају људски облик е да би се инфилтрирали у светске владе, било да су заиста хуманоидног одблика, што ће рећи да су нас створили по угледу на себе.

Велике су, често мучне за читање или слушање, те и такве теорије, па се паметан човек у њихово демистификовање ни не упушта, а „нејакој“ археологији преостаје само да ради свој посао, онако како га је радила последњих стотинак и више година, односно од кад су археолози престали да буду докони енглески, немачки и ини докони племићи жељни авантуре, већ су се таквих сложених испитивања подухватили образовани научници, наоружани не само мултидисциплинарним знањима, већ и моћним техничким помагалима. Зато је и својеврсна привилегија посетити неко од ареолошких налазишта, попут Лепенског вира, једног од најзначајнијих европских мека сваког археолога који држи до себе, мезолитског локалитета смештеног недалеко од Доњег Милановца, који се може сматрати као најстарије седалачко налазиште у Европи. Мирољубиви лепенски аласи су у сенци хридине Трескавица, непобитно је, пре неких 8.000 година  оформили културу која је у континуитету трајала неких двестотинак генерација или следећа два миленијума, а да би и „обичном свету“ било јасније о чему се ради, пре десетак година је отворен и модерни визиторски центар наткриљен гигантским стакленим кровом, са изложбеним простором, али и савременом дигиталном и филмском презентацијом свега оног што је везано за сам Лепенски вир као саставни део такозване старчевачке културе, али и за његово откриће.

Наравно, овај занимљиви археолошки локалитет је нераскидиво везан за потоњег академика Драгослава Срејовића, мада су прва проспекција и први налази заслуга археолога Обрада Кујовића и апсолвента архитектуре Ивана Костића, који су још 1960. године по задатку проверавали да ли постоје нека могућа архео-налазишта у Ђердапској клисури, пошто се увелико радило на плановима изградње моћне хидроелектране, чија ће брана довести до потапања доброг дела приобаља Дунава. Дневник Обрада Кујовића и, у међувремену ишчезли, извештај Археолошког института је већ тада забележио масу изломљених керамичких посуда које је препознао као траг насеља неолитске старчевачке културе, а пет година касније опсежнији радови су поверени Срејовићу, тада тек асистенту на катедри за археологију београдског Филозофског факултета, чијем тиму је било потребно две године да дође до слојева који су открили сензационалне артефакте мезолитских скулптура, који су до данас постали најпрепознатљивији симбол Лепенског вира. Како је и у то време искориштавање енергетских потенцијала био примарни циљ државе, цео локалитет је 1971. године, уочи довршетка бране, био премештен скоро 30 метара више уз обалу Дунава, не би ли се ипак сачувао доказ о постојању цивилизације млађег каменог доба на териотрији, тада Југославије, а сада Србије.

Под стакленим кровом данас посетиоци могу да виде реконструкцију самог насеља, састављеног од кућа чије су основе трапезолике, и у чијим сачуваним окамењеним подовима се крије и технолошка тајна првог бетона, а материјализована су и многа друга знања њихових твораца. Тако је на самом улазу у кућу било огњиште, чија је ватра била у служби врата, па се у њу улазило обилазећи пламен. У литератури се тај део најчешће назива пепелиште, формирано од камених прагова, док одмах у наставку следи плитко правоугаоно удубљење, за које се, упркос ретких сумњи због малих димензија и неподесних облика, мисли да је било огњиште. Ту се, у ствари, запретао жар пепелом и на тај начин се чувала ватра и остваривало најбезбедније и најекономичније грејање. У многим кућама пронађене су камене скулптуре, које су представљале божанства Лепенаца, а подсећају на портретни спој рибе и човека. По њима је овај археолошки локалитет постао познат широм света, и сматра се да је реч о најстаријој портретној скулптури у свету.

Цела прича о Лепенском виру не би била комплетна да ипак није обавијена и велом мистике, због чињенице да на дан дугодневнице 21. јуна, први сунчев зрак у шест сати и шест минута блесне у подножју, у дну брда Трескавац с друге, румунске стране Дунава. Сунце се потом лагано пење уз северну падину. Падина је према врху све стрмија, а сунце наставља своју путању под блажим нагибом, због чега једног тренутка нестане заклоњено брдом, да би се само после неколико минута појавило на самом врху. Већ следећег дана, првог зрака у дну падине више нема, а сунце ће излазити на заравњеном врху брда још неколико дана, да би се њен излазак померао све низводније према североистоку преко брда Главчина у време јесење равнодневице, па до брда Кукујава, односно најнизводније тачке у време краткодневице 21. децембра, да би након тога цео процес кренуо у супротном правцу преко пролећне равнодневице до почетне позиције у дну Трескавца. Закономерност ове природне појаве морали су да примете и Лепенци, па овај феномен, по свему судећи, представља основу за први соларни календар на свету, створен пре око 8.300 година.

 Текст и фото: Милић Миљеновић