Lepenski vir: Kolevka Evrope podno Treskavice
Nema naroda, pogotovo starijeg, koji za sebe, makar u jednom momentu ne pomisli da je „pupak sveta“ i da od njega kreće, u najmanju ruku, globalna civilizacija, pa se arheologija teškom mukom izbori sa kojekakvim teorijama zavere, počev od one da neoborivi naučni metod datovanja C14 predstavlja tek pakleni evro-atlantski plan Trilaterale ili Bilderberg grupe o držanju planete u ošamućenom ropstvu, do toga da su piramide (uostalom kao i mnogo toga drugog) sagradili zapravo vanzemaljci, koji, naravno, još uvek žive među nama.
Bilo da su reptiloidi koji uzimaju ljudski oblik e da bi se infiltrirali u svetske vlade, bilo da su zaista humanoidnog odblika, što će reći da su nas stvorili po ugledu na sebe.
Velike su, često mučne za čitanje ili slušanje, te i takve teorije, pa se pametan čovek u njihovo demistifikovanje ni ne upušta, a „nejakoj“ arheologiji preostaje samo da radi svoj posao, onako kako ga je radila poslednjih stotinak i više godina, odnosno od kad su arheolozi prestali da budu dokoni engleski, nemački i ini dokoni plemići željni avanture, već su se takvih složenih ispitivanja poduhvatili obrazovani naučnici, naoružani ne samo multidisciplinarnim znanjima, već i moćnim tehničkim pomagalima. Zato je i svojevrsna privilegija posetiti neko od areoloških nalazišta, poput Lepenskog vira, jednog od najznačajnijih evropskih meka svakog arheologa koji drži do sebe, mezolitskog lokaliteta smeštenog nedaleko od Donjeg Milanovca, koji se može smatrati kao najstarije sedalačko nalazište u Evropi. Miroljubivi lepenski alasi su u senci hridine Treskavica, nepobitno je, pre nekih 8.000 godina oformili kulturu koja je u kontinuitetu trajala nekih dvestotinak generacija ili sledeća dva milenijuma, a da bi i „običnom svetu“ bilo jasnije o čemu se radi, pre desetak godina je otvoren i moderni vizitorski centar natkriljen gigantskim staklenim krovom, sa izložbenim prostorom, ali i savremenom digitalnom i filmskom prezentacijom svega onog što je vezano za sam Lepenski vir kao sastavni deo takozvane starčevačke kulture, ali i za njegovo otkriće.
Naravno, ovaj zanimljivi arheološki lokalitet je neraskidivo vezan za potonjeg akademika Dragoslava Srejovića, mada su prva prospekcija i prvi nalazi zasluga arheologa Obrada Kujovića i apsolventa arhitekture Ivana Kostića, koji su još 1960. godine po zadatku proveravali da li postoje neka moguća arheo-nalazišta u Đerdapskoj klisuri, pošto se uveliko radilo na planovima izgradnje moćne hidroelektrane, čija će brana dovesti do potapanja dobrog dela priobalja Dunava. Dnevnik Obrada Kujovića i, u međuvremenu iščezli, izveštaj Arheološkog instituta je već tada zabeležio masu izlomljenih keramičkih posuda koje je prepoznao kao trag naselja neolitske starčevačke kulture, a pet godina kasnije opsežniji radovi su povereni Srejoviću, tada tek asistentu na katedri za arheologiju beogradskog Filozofskog fakulteta, čijem timu je bilo potrebno dve godine da dođe do slojeva koji su otkrili senzacionalne artefakte mezolitskih skulptura, koji su do danas postali najprepoznatljiviji simbol Lepenskog vira. Kako je i u to vreme iskorištavanje energetskih potencijala bio primarni cilj države, ceo lokalitet je 1971. godine, uoči dovršetka brane, bio premešten skoro 30 metara više uz obalu Dunava, ne bi li se ipak sačuvao dokaz o postojanju civilizacije mlađeg kamenog doba na teriotriji, tada Jugoslavije, a sada Srbije.
Pod staklenim krovom danas posetioci mogu da vide rekonstrukciju samog naselja, sastavljenog od kuća čije su osnove trapezolike, i u čijim sačuvanim okamenjenim podovima se krije i tehnološka tajna prvog betona, a materijalizovana su i mnoga druga znanja njihovih tvoraca. Tako je na samom ulazu u kuću bilo ognjište, čija je vatra bila u službi vrata, pa se u nju ulazilo obilazeći plamen. U literaturi se taj deo najčešće naziva pepelište, formirano od kamenih pragova, dok odmah u nastavku sledi plitko pravougaono udubljenje, za koje se, uprkos retkih sumnji zbog malih dimenzija i nepodesnih oblika, misli da je bilo ognjište. Tu se, u stvari, zapretao žar pepelom i na taj način se čuvala vatra i ostvarivalo najbezbednije i najekonomičnije grejanje. U mnogim kućama pronađene su kamene skulpture, koje su predstavljale božanstva Lepenaca, a podsećaju na portretni spoj ribe i čoveka. Po njima je ovaj arheološki lokalitet postao poznat širom sveta, i smatra se da je reč o najstarijoj portretnoj skulpturi u svetu.
Cela priča o Lepenskom viru ne bi bila kompletna da ipak nije obavijena i velom mistike, zbog činjenice da na dan dugodnevnice 21. juna, prvi sunčev zrak u šest sati i šest minuta blesne u podnožju, u dnu brda Treskavac s druge, rumunske strane Dunava. Sunce se potom lagano penje uz severnu padinu. Padina je prema vrhu sve strmija, a sunce nastavlja svoju putanju pod blažim nagibom, zbog čega jednog trenutka nestane zaklonjeno brdom, da bi se samo posle nekoliko minuta pojavilo na samom vrhu. Već sledećeg dana, prvog zraka u dnu padine više nema, a sunce će izlaziti na zaravnjenom vrhu brda još nekoliko dana, da bi se njen izlazak pomerao sve nizvodnije prema severoistoku preko brda Glavčina u vreme jesenje ravnodnevice, pa do brda Kukujava, odnosno najnizvodnije tačke u vreme kratkodnevice 21. decembra, da bi nakon toga ceo proces krenuo u suprotnom pravcu preko prolećne ravnodnevice do početne pozicije u dnu Treskavca. Zakonomernost ove prirodne pojave morali su da primete i Lepenci, pa ovaj fenomen, po svemu sudeći, predstavlja osnovu za prvi solarni kalendar na svetu, stvoren pre oko 8.300 godina.
Tekst i foto: Milić Miljenović