Сава Дамјанов: На Путу истраживања савршенства
Изабрана проза Саве Дамјанова у четири књиге (издање Агоре) представља пишчева кретања од експерименталне екстремности у виду космичко-онтолошког речника у одгонетању криптограма света (Истраживања савршенства), преко уникатне постмодернистичке и неоавангардистичке поетике која сведочи о стваралачкој свести Младе српске прозе 80-их, обједињујући постмодернистичке метапрозне и интертекстуалне поступке и авангардистичку наклоњеност апсурду, фантастици, ирационалним садржајима и формално-језичким експериментима (Колачи, Обмане, Нонсенси), те укрштања текстуалних и сексуалних конотација у сусрету једноставности фолклора, необуздане животне радости Ренесансе, опасног либертанског шарма Де Садове епохе и постмодерне ироније (Ремек-делца), до потврђивања андрогиног квалитета пишчеве прозе што се огледа у травестирању жанрова, карневализовању манифеста дискурзивне некоректности као и у племенитој идеолошкој конфузији која иде против осредњости (Историја као апокриф).
Дакле, на путу истраживања савршенства?
- Тим путем сам кренуо још почетком осамдесетих (прошлог века), уочио путоказ који ми указивао на главне правце и странпутице (то беше мој први роман “Истраживање савршенства” из 1983) и ево ме ту где сам, после вишедеценијског лутања који није увек било обојено ведрим бојама али је увек било занимљиво, препуно изненађења и неочекиваности, на посебан начин очаравајуће тако да сам се вазда осећао као у Другој Стварности - тек наизглед налик овој тзв. реалној (али тим пре - ИСТИНИТИЈОЈ, фасцинантнијој, мудријој).
Изабрана дела као умножавање смисла (копипејст копипејста)?
- Моја ИЗАБРАНА ПРОЗА, чија је четврта књига управо изашла код „Агоре“, представља крај мога Пута - скицираног у prеthodnom одговору. Али, можда и његов наставак мимо мене као аутора (јер још одавно сам ставио дефинитивну тачку на своје књиге!), уколико је тачна констатација из prеthodnog питања о „умножавању смисла“?!
Најједноставније би било рећи да се данас неке нове мреже читања могу исплести јер „најстарија“ књига у овом низу објављена је пре скоро четири деценије а најмлађа пре више од 10 година: ако у њима макар 2-3 странице вреде, онда је нормално да их очи оних који нису ни рођени када је та проза излазила виде друкчије... Независно од тог уверен сам да се моји романи и приче сад интензивније читају и међусобно јер - поређани једни уз друге (у четири тома), тако да се и разуздано и нежно додирују – примарно су упућени на унутрашње контакте у оквиру сопствене мале породице (под именом ДАМЈАНОВ: ИСКОНИ БЕ СЛОВО), а тек секундарно на спољашње, шире, тзв. интертекстуалне релације!
Кажу: „Карневализовани манифест дискурзивне некоректности”?
- Мислим да и „коректност“ и „некоректност“ могу пођеднако урушавати неке самопроглашене системе – не само у уметности него и изван ње. Признајем, раније ми је ласкало да ме карактеришу као поетички субверзивног, иновантног или авангардног, али сам током времена - а и бављења својим небелетристичким, књижевноисторијским радом - спознао да свака субверзивност једном у будућности постаје својевсрни канон.То је она стара прича о побуњеничкој периферији која тежи (и углавном успева!) да постане центар - опет инсистирам, не само у књижевности, него и у другим цивилизацијским токовима. У синтагми из питања највише ми прија реч КАРНЕВАЛ (тј. „карневализовани“) јер сам уверен да сва велика дела светске уметности (па и науке или филозофије) имају макар искру карневалског у себи...
Баштиник авангардне традиције, постмодерниста или, једноставно, псеудодамјановизам?
- С обзиром на prеthodno речено, напоштеније би било описати моју прозу као ПОСТДАМЈАНОВИЗАМ, PREDDAMJANOVIZAM или као ПСЕУДОДАМЈАНОВИЗАМ? А најбоље стихом из моје наративне песме (или кратке приче у стиху?) Био једном један цар: „А Дамјанов - к’о Дамјанов...“
Задовољство у тексту или (само) у читању?
- Оба, јер су нераскидиво повезана. Као и онај трећи, можда и најважнији хедонизам - али о њему не бих ни почињао јер би то захтевало обим посебног (не баш кратког!) есеја...
Ђорђе Писарев