Нинине мустре: Вид' ове, вид' ове

Приказана су два пара који су готово идентични. У доњем левом углу је брдашце са двоје ликова који рукама показују горе према десном углу, а тамо горе су нацртани двоје сличних који стоје наопачке, на брдашцу које је такође наопачке. Тих двоје од горе имају мало другачији облик главе и подсећају на ванземаљце. И тако они показују испруженим рукицама једни на друге.

Тај ме призор увек насмеје и често гласно изговорим: „Вид' ове, вид' ове!“ Замишљам у каквим су се околностима они сусрели и шта ли једни о другима мисле. Подсећа ме тај цртеж на нас људе на овој нашој планети, склоне да се чудимо једни другима, а заправо смо толико слични.

Међутим, та чудна жеља да будемо другачији, да смо посебни и на неки начин издвојени, нас заслепљује и ми не умемо, па и не желимо да увидимо колико су разлике међу нама мале и колико смо сви у ствари исти на тако много начина. Често чујем или прочитам како нас сопствени его одваја од других људи, јер тај део наше личности функционише управо на принципима одвојености. Један од разлога за то је што нас его штити од евентуалних спољашњих утицаја, те тако временом све што је ван нас, его доживљава као неку врсту опасности, преиспитује и априори осуђује, како би смањио ризик да на било који начин будемо повређени.

Неки теоретичари сматрају да се его мора обуздати и контролисати, јер води у потпуно одвајање од других, а дугорочна стрепња за сопствену сигурност доводи до стреса и разних, понекад опасних поремећаја. Не верујем да протагонисти на цртежу мог екрана спадају у категорију опасних его манијака, али ми често буду подстрек за размишљање на ту тему.

Колико дубоко се наш его уплиће у нашу перцепцију људи и догађаја око нас? Сигурна сам да је то поприлично дубоко. Исто тако сам сигурна да су наша осећања знатно веродостојнији филтери за доживљај стварности око нас, али смо за њих на жалост од малена добијали инструкције да им не верујемо, да их спутавамо, јер осећања могу да нас доведу у ситуације да будемо повређени. Ту на сцену ступа его, јер он ће од свега да нас одвоји и на тај начин заштити од евентуалних повреда било које врсте. Он виче: „Вид' ове!“ Он оцењује, осуђује, критикује и раздваја, под изговором да нас штити и чува.

Дошло је време да препознамо када се его исувише уживео у своју улогу и да га намерно мало макнемо са сцене. Тек кад се мало стиша он који виче, критикује и упозорава, можемо околности и друге људе да погледамо у очи и потражимо у свом осећају одовор на питање да ли је то што видимо добро за нас. Ако нам се срце отвара, осећај топлине испуњава груди, ако нам се усне развуку у осмех, онда немамо чега да се плашимо. У свету лажи и манипулације, једино препознавањем сопствених истинских осећања можемо да се заштитимо. А још кад се такви удружимо, има да се чудимо колико радости можемо да створимо. „Вид' ове веселе, вид' ове радосне“, редовно ћемо да вичемо.

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com