Занимљив историјат парка код главне железничке станице у Зрењанину

Простор на којем се данас налази овај парк променио је кроз векове неколико намена. Мало ко зна да су на простору у близини железничке станице крајем 19. и почетком 20. века били магацини и стоваришта трговца Вилхелма Екштајна, који је био власник млина. Након тога, Железнички акционарски клуб 1922. године доноси одлуку да овај простор определи за спорт. Од 1931. до 1933. године ту је било фудбалско игралиште на ком су играли фудбалери ЖАК-а.

– Градска власт је 1933. године одлучила да стадион измести иза болнице, где се и данас налази, а да простор од једног јутра и 128 хвати, код станице, подели на два дела. Један део предвиђен је за парк, а други за изградњу школе – прича Војин Мраковић, вероватно најбољи познавалац зрењанинских паркова.

Седам – осам година, међутим, власти нису успевале да се договоре, па нити је подигнут парк нити је изграђена школа.

– Уочи Другог светског рата, на простору данашњег парка се подижу бункери, како би се важна пруга Зрењанин – Кикинда одбранила од Немаца. Пред крај рата, Немци праве своја склоништа да заштите стратешку тачку од савезничких авиона – истиче Мраковић.

Крај рата простор данашњег парка дочекује као разровано, девастирано земљиште. Власти се враћају идеји да на месту иза железничке станице подигну парк.

– Земљиште је уређено на радним акцијама. Омладинци СКОЈ-а су посадили и дрвеће и 1953. године је отворен парк – каже Мраковић.

У то време он је изгледао другачије него данас.

– Као и остали паркови, био је опасан живом оградом, да не би улазиле краве и овце. Посађена је чувена маклура, која је расла и до 4,5 метара у висину. Главна и споредне стазе у парку биле су посуте шљаком. У централном делу парка била је једна цветна рундела – описује Мраковић.

Крајем шездесетих година површини парка одузет је део на којем је саграђена бензинска пумпа, а 2003. године одузети су и рубни делови због асфалтирања улице Тихомира Остојића. У међувремену је почупана и жива ограда и парк је коначно добио поглед на околне улице. Тада је, после неколико деценија, парк добио садашње границе и данас заузима површину од 1,1 хектара.

– Када је 2003. године обележавано 120 година железнице, у парку је постављена локомотива, што је лепо, али би било још лепше када би се о њој неко и бринуо – сматра Војислав Мраковић.

Тек 2006. године стазе у парку су прекривене асфалтом, а 2015. године ограђен је и део намењен псима. Како каже Мраковић, према подацима које он има из 2004. године, у парку би требало да има 107 садница листопадног и зимзеленог дрвећа. Према улици Тихомира Остојића посађен је црни багрем.

Жељко Балабан