„Дневник” у вишевековном селу - Шурјан

Скрајнут од погледа с магистрале Сечањ - Вршац, до њега се стиже узаним таласастим путем, опасаним шипражјем, ливадским цвећем, пашњацима и Тамишем, док иза сваке кривине очекујете да ћете коначно наићи на први кров који извирује из шумарка. И да се разумемо, нема тих облака и пљускова који могу да покваре утисак о овом јединственом селу надомак границе с Румунијом.

- Јесте лепо, али све мање и мање имам посла у Шурјану, јер је и мање становника, мањи су прохтеви и захтеви, прича нам административни радник у Месној заједници Шурјан Боривоја Бора Живић, одмах се позабавивши питањем броја становника и приликама за живот у селу. - Основна школа нам је до трећег разреда, а четвртаци већ морају да путују у суседну Боку. Имамо и једно предшколско одељење у ком је петоро деце, колико их је и у школи. По остале ученике ујутру долази општински ђачки бус, а поподне их враћа такси, тако је Општина све организовала. А остали мештани, који су углавном старији, морају да се сналазе... Мало смо далеко за пешачење и бицикл, па иде својим аутом. Знате, овде је ауто потреба, није луксуз.

Некад, до 1978. године док нису добили асфалт од магистралног пута, мештани су до Боке или Јаше Томића ишли пешке, бициклом или мотором и то уз тамишки насип. А сад, кад им треба нешто више од онога што могу да пронађу у локалној радњици и Пошти, морају како знају и умеју да се одвозају до другог места.

- Лекар нам долази једном недељно, четвртком, па људи долазе по терапију, а кад им требају лекови, онда морају опет ван Шурјана - објашњава Живић. - Пут до села, којим сте и дошли, већ је јако лош, широк је три метра а дуг је девет километара, па је проблем за зимско одржавање, нарочито кад су велики снегови или лед. Општина је дужна да га одржава и углавном се до сада све то испоштовало, али било је екстремних зима, кад је било много снега, па су се укључивала пољопривредна предузећа која имају своје машине. Сад је то препуштено панчевачком предузећу, али ми смо им далеко, па понекад уђу код нас, кад их Општина плати, а кад не, онда пут одржава наша локална пољопривредна фирма „Борац”.

Мештани се махом баве пољорпивредом и, због бројних пашњака, имају сточаре који на дневном нивоу измузу и до хиљаду литара млека, које предају у једну од две шурјанске откупне станице. Остали се баве ратартсвом и воћарством, али због лошег квалитета земљишта и поприличног броја пашњака и шума, Шурјан акценат ставља на ловиште.

Премда је због посла свакодневно у Сечњу, а у Шурјану практично само преспава, Иштван Нађ се не каје што је пропустио „веће и боље” прилике зарад останка у свом селу.

- Шурјан је Шурјан, другачије је - каже нам кроз осмех Нађ. - Радио сам по Београду, Земуну... Нисам се покајао што сам овде, бар за сад не, али видећемо шта ће да буде за пар година, никад се не зна... Мир у селу, то је добро, нема свађа и провала као по градовима... Мало становника има, сви одлазе, али су сви океј, сви се знамо, знамо и више једни о другима него што треба.

Дамир Марјановић је двадесетпетогдишњак који је председник Савета Месне заједнице Шурјан и, осим што се бори за напредак свог места, не планира да га икад напусти. Признаје да га је посао највише задржао, будући да ради као заменик техничког директора у пољорпивредном предузећу „Борац”, али себе свеједно не види у граду.

- Нисам љубитељ градова, волим село, мир, тишину - прича Дамир који, осим скромних амбиција има лепе манире, ил’ што би се рекло, право кућно васпитање. - Мана свега тога је што има мало људи, нема девојака, нема места за изласке, нема друштва... Надам се да ће село бити лепше за десетак година. Трудимо се у свему колико можемо, некад уз помоћ фирме и општине, али за Спасовдан, славу села, више приватно улажемо него што добијемо општинског новца. Али, нећемо допустити да пропадне село. Планирамо неки етно туризам јер имамо потенцијала. А ми што смо ту, планирамо да останемо, за нас радимо, за нас се трудимо. Извалчимо колико год можемо, што не можемо, радимо сами.

Шурјан вуче корене из 15. века, када је носио назив по властелину Шерјену, да би данашње име добио тек 250 година касније.

У том периоду, 1717. године, бројао је 32 куће, а 1783. чак 69 и то насељених искључиво Србима из околних пограничних села.

Највише становника је било шездесетих година прошлог века, када је у Шурјану живело 800 душа.

- Наша катастарска општина броји око 4.000 хектара, али то не радимо ми све, нешто је дато Боки и Конаку, а ми смо задржали ловни терен од око 4.500 хектара. Имамо богато ловиште, има свега, ситних пернатих животиња и оних великих, јелена, дивљих свиња које се спуштају с Карпата. Долазе нам и туристи на дивљу свињу и јелене, одстреле их и плате нам лепе паре - прича наш саговорник и додаје да имају прихватилиште фазане, а ми смо се баш питали како је могуће да су се тако одомаћили да нам се ни не склањају с пута!

Екосистем им је несвакидашњи! Можемо вам се заклети да смо видели неке птице за које нисмо ни знали да постоје... Стари и нови Тамиш, који су ушушкани дивљим али и плански сађеним дрворедима, прочисти вам плућа и главу док сте рекли „чапља”, а да бисте осетили природу у савршеном суживоту с људима, довољно је да на два минута застанете насред села и чућете само птичице, добовање кише и шуштање густих крошњи. На све то, житељи Шурјана имају срећу да, осим дивљачи, „повлаче” и воду с Карпата, па за разлику од већине Банаћана, имају исправну пијаћу воду. Али зато, бунар и пумпе почињу да забушавају, што ће, како се Живић нада, решити у скоријој будућности.

Леа Радловачки