„Dnevnik” u viševekovnom selu - Šurjan

Skrajnut od pogleda s magistrale Sečanj - Vršac, do njega se stiže uzanim talasastim putem, opasanim šipražjem, livadskim cvećem, pašnjacima i Tamišem, dok iza svake krivine očekujete da ćete konačno naići na prvi krov koji izviruje iz šumarka. I da se razumemo, nema tih oblaka i pljuskova koji mogu da pokvare utisak o ovom jedinstvenom selu nadomak granice s Rumunijom.

- Jeste lepo, ali sve manje i manje imam posla u Šurjanu, jer je i manje stanovnika, manji su prohtevi i zahtevi, priča nam administrativni radnik u Mesnoj zajednici Šurjan Borivoja Bora Živić, odmah se pozabavivši pitanjem broja stanovnika i prilikama za život u selu. - Osnovna škola nam je do trećeg razreda, a četvrtaci već moraju da putuju u susednu Boku. Imamo i jedno predškolsko odeljenje u kom je petoro dece, koliko ih je i u školi. Po ostale učenike ujutru dolazi opštinski đački bus, a popodne ih vraća taksi, tako je Opština sve organizovala. A ostali meštani, koji su uglavnom stariji, moraju da se snalaze... Malo smo daleko za pešačenje i bicikl, pa ide svojim autom. Znate, ovde je auto potreba, nije luksuz.

Nekad, do 1978. godine dok nisu dobili asfalt od magistralnog puta, meštani su do Boke ili Jaše Tomića išli peške, biciklom ili motorom i to uz tamiški nasip. A sad, kad im treba nešto više od onoga što mogu da pronađu u lokalnoj radnjici i Pošti, moraju kako znaju i umeju da se odvozaju do drugog mesta.

- Lekar nam dolazi jednom nedeljno, četvrtkom, pa ljudi dolaze po terapiju, a kad im trebaju lekovi, onda moraju opet van Šurjana - objašnjava Živić. - Put do sela, kojim ste i došli, već je jako loš, širok je tri metra a dug je devet kilometara, pa je problem za zimsko održavanje, naročito kad su veliki snegovi ili led. Opština je dužna da ga održava i uglavnom se do sada sve to ispoštovalo, ali bilo je ekstremnih zima, kad je bilo mnogo snega, pa su se uključivala poljoprivredna preduzeća koja imaju svoje mašine. Sad je to prepušteno pančevačkom preduzeću, ali mi smo im daleko, pa ponekad uđu kod nas, kad ih Opština plati, a kad ne, onda put održava naša lokalna poljoprivredna firma „Borac”.

Meštani se mahom bave poljorpivredom i, zbog brojnih pašnjaka, imaju stočare koji na dnevnom nivou izmuzu i do hiljadu litara mleka, koje predaju u jednu od dve šurjanske otkupne stanice. Ostali se bave ratartsvom i voćarstvom, ali zbog lošeg kvaliteta zemljišta i popriličnog broja pašnjaka i šuma, Šurjan akcenat stavlja na lovište.

Premda je zbog posla svakodnevno u Sečnju, a u Šurjanu praktično samo prespava, Ištvan Nađ se ne kaje što je propustio „veće i bolje” prilike zarad ostanka u svom selu.

- Šurjan je Šurjan, drugačije je - kaže nam kroz osmeh Nađ. - Radio sam po Beogradu, Zemunu... Nisam se pokajao što sam ovde, bar za sad ne, ali videćemo šta će da bude za par godina, nikad se ne zna... Mir u selu, to je dobro, nema svađa i provala kao po gradovima... Malo stanovnika ima, svi odlaze, ali su svi okej, svi se znamo, znamo i više jedni o drugima nego što treba.

Damir Marjanović je dvadesetpetogdišnjak koji je predsednik Saveta Mesne zajednice Šurjan i, osim što se bori za napredak svog mesta, ne planira da ga ikad napusti. Priznaje da ga je posao najviše zadržao, budući da radi kao zamenik tehničkog direktora u poljorpivrednom preduzeću „Borac”, ali sebe svejedno ne vidi u gradu.

- Nisam ljubitelj gradova, volim selo, mir, tišinu - priča Damir koji, osim skromnih ambicija ima lepe manire, il’ što bi se reklo, pravo kućno vaspitanje. - Mana svega toga je što ima malo ljudi, nema devojaka, nema mesta za izlaske, nema društva... Nadam se da će selo biti lepše za desetak godina. Trudimo se u svemu koliko možemo, nekad uz pomoć firme i opštine, ali za Spasovdan, slavu sela, više privatno ulažemo nego što dobijemo opštinskog novca. Ali, nećemo dopustiti da propadne selo. Planiramo neki etno turizam jer imamo potencijala. A mi što smo tu, planiramo da ostanemo, za nas radimo, za nas se trudimo. Izvalčimo koliko god možemo, što ne možemo, radimo sami.

Šurjan vuče korene iz 15. veka, kada je nosio naziv po vlastelinu Šerjenu, da bi današnje ime dobio tek 250 godina kasnije.

U tom periodu, 1717. godine, brojao je 32 kuće, a 1783. čak 69 i to naseljenih isključivo Srbima iz okolnih pograničnih sela.

Najviše stanovnika je bilo šezdesetih godina prošlog veka, kada je u Šurjanu živelo 800 duša.

- Naša katastarska opština broji oko 4.000 hektara, ali to ne radimo mi sve, nešto je dato Boki i Konaku, a mi smo zadržali lovni teren od oko 4.500 hektara. Imamo bogato lovište, ima svega, sitnih pernatih životinja i onih velikih, jelena, divljih svinja koje se spuštaju s Karpata. Dolaze nam i turisti na divlju svinju i jelene, odstrele ih i plate nam lepe pare - priča naš sagovornik i dodaje da imaju prihvatilište fazane, a mi smo se baš pitali kako je moguće da su se tako odomaćili da nam se ni ne sklanjaju s puta!

Ekosistem im je nesvakidašnji! Možemo vam se zakleti da smo videli neke ptice za koje nismo ni znali da postoje... Stari i novi Tamiš, koji su ušuškani divljim ali i planski sađenim drvoredima, pročisti vam pluća i glavu dok ste rekli „čaplja”, a da biste osetili prirodu u savršenom suživotu s ljudima, dovoljno je da na dva minuta zastanete nasred sela i čućete samo ptičice, dobovanje kiše i šuštanje gustih krošnji. Na sve to, žitelji Šurjana imaju sreću da, osim divljači, „povlače” i vodu s Karpata, pa za razliku od većine Banaćana, imaju ispravnu pijaću vodu. Ali zato, bunar i pumpe počinju da zabušavaju, što će, kako se Živić nada, rešiti u skorijoj budućnosti.

Lea Radlovački