Архив града: Изградња највеће градске палате
Танурџићева палата, маркантна петоспратница у центру Новог Сада, високог приземља с подрумом по читавој дужини од 105 метара, у улици Модене 1-3, између заобљеног угла и нешто краћег прочеља према Змај Јовиној улици на једном, до исто тако заобљеног угла и скраћеног прочеља према улици Илије Огњановића на другом крају за туристе представља оријентир, док за Новосађане велелепно предратно здање.
Плац за изградњу вишенаменске палате купио је трговац, добротвор и оснивач Новосадске трговачке омладине Никола Танурџић, који се из Србобрана преселио у наш град и отворио фирму Творничко стовариште штофова “Силесија” у Пашићевој улици.
- Кад је Град расписао лицитацију за плацеве, Танурџић је успео да откупи изванредно место у старом језгру Новог Сада, и потом 1931. године отвори међународни јавни конкурс за идејни пројект зграде сопствене трговачке фирме “Силесија” -појашњава директор Историјског архива града Петар Ђурђев, додајући да се у тој установи чува фотографија настала током изградње палате. - Међу 406 приспела пројекта из земље, Европе и Америке, жири састављен од познатих новосадских и београдских инжењера, прву награду, од 20.000 динара доделио је француском архитекти Жарделу. Никола Танурџић као инвеститор, пројектовање и подизање зграде поверио је тада младом, али у граду већ активном и афирмисаном архитекти Ђорђу-Ђурици Табаковићу.
Трговачко-пословни и стамбени део палате подигнут је током 1933. и 1934. године и станари су се одмах уселили, док је део са хотелом “Рекс” на углу према улици Илије Огњановића, завршен непосредно пред мађарску окупацију Новог Сада у априлу 1941. године. Он и данас постоји али под именом “Путник”.
Танурџић је имао великих планова и идеја али их није успео реализовати због избијања Другог светског рата. Планирао је да подигне истоветно здање на месту бившег “Узора”, односно преко пута своје палате, да их повеже засвођивањем преко првог спрата, а у приземљу да направи трговачки центар. Размишљао је и о изградњи још једног хотела и фабрике линолеума у Врбасу. Након рата власт му је одузела имовину, а остављен му је само један стан у којем је живео до смрти. Упркос томе, није се лако предао, па је уз помоћ пријатеља и сарадника набављао модне журнале, игле и конце које је продавао. Након његове смрти једна улица на периферији града је понела његово име.
- Скелетно армирано-бетонска конструкција грађевине, са фасадним и преградним зидовима од опеке, садржавала је у приземљу трговачке радње, биоскопску салу за око 600 гледалаца и рецепцијско-ресторански део хотела -појашњава Ђурђев. - Изнад надстрешнице, истурене над високим приземљем застакљених излога, са “луксфер” стакленим опекама између армирано-бетонских ребара, подигнуте су четири етаже. Поред хотелских соба, ту се налазило 35 станова различите величине, чије су главне просторије окренуте ка улици. Станови су пројектовани по европским стандардима и луксузно опремљени, укључујући и онај од 212 квадратних метара за власника палате. Издавани су за кирију добро стојећим грађанима. Међутим, данас постоји око 60 станова, јер су дељени, преграђивани и адаптирани.
Пета етажа, под равним кровом, повучена од уличног фронта за ширину терасе по читавој уличној дужини зграде, била је намењена помоћним и заједничким просторијама - праоницама и сушионицама веша. Подрум, некада намењен складиштима трговачких радњи, крајем осамдесетих година прошлог века адаптиран је у јединствени трговачки простор с бутицима, по пројекту архитекте Натка Маринчића.
- И хотелски део је прерађен и проширен доградњом, по пројекту архитекте Милана Марића 1981. гопдине. Том приликом измењен је и неповратно изгубљен оригинални ентеријер хотелског бара у подруму, који је својевремено био популаран међу млађим Новосађанима, и рецепцијско-ресторанског дела у приземљу са галеријом у висини међуспрата, где су грађани радо свраћали на ручак или вечеру и где су приређиване разне свечаности - закључује Ђурђев.
С. Ковач
