Педесетак мештана Бусења остали у селу везани за земљу

Мештани се углавном баве пољопривредом, мада има и оних који су запослени у суседном Јаши Томићу, или у Сечњу, а има и оних који путују у Зрењанин.

О Бусењу, селу у ком је провео најлепше детињство на свету, за „Дневник“ прича Атила Молнар.

-Из Бусења су ми родитељи и, иако су се преселили у Зрењанин, у ком сам и рођен, своје детињство сам провео код бабе и деде на селу. За њега сам и данас јако везан, имам тамо рођаке и кад год могу, одем у Бусење - прича Атила.

До шездесетих година прошлог века у селу је постојала школа до четвртог разреда, а ђаци су школовање настављали у Јаши Томићу. Данас и најмањи иду у школу у Јаши. До школе их возе родитељи, јер другог превоза нема. Аутомобилом морају и старији. До Јаше Томића има три километра, па се до продавнице иде и бициклом.

- Бусење је увек било мало село, али катастрофална поплава из 2005. године је највише учинила да се људи раселе - говори Атила.

Сећа се времена када је у селу постојала куглана, ватрогасни дом, када су организоване радне акције за улепшавање села... Данас од свега тога нема скоро ничега.

- Многи се питају зашто и тих педесетак становника остаје у селу. Али, мештани Бусења су јако везани за своју земљу. То није квалитетна земља, углавном је у питању слатина. Ипак, људи је воле, као што воле своје село, и кад оду из њега послом, враћају се. Има оних који већ годинама раде у иностранству, али бар три - четири пута годишње дођу у село. Па и ја, иако живим у Зрењанину, враћам се у Бусење. Имам рођаке, у Бусењу ми живи кум, ту су успомене... И своју децу поведем, желим да и они знају одакле потичемо – завршава своју причу Атила Молнар.   

Ж. Балабан