Pedesetak meštana Busenja ostali u selu vezani za zemlju

Meštani se uglavnom bave poljoprivredom, mada ima i onih koji su zaposleni u susednom Jaši Tomiću, ili u Sečnju, a ima i onih koji putuju u Zrenjanin.

O Busenju, selu u kom je proveo najlepše detinjstvo na svetu, za „Dnevnik“ priča Atila Molnar.

-Iz Busenja su mi roditelji i, iako su se preselili u Zrenjanin, u kom sam i rođen, svoje detinjstvo sam proveo kod babe i dede na selu. Za njega sam i danas jako vezan, imam tamo rođake i kad god mogu, odem u Busenje - priča Atila.

Do šezdesetih godina prošlog veka u selu je postojala škola do četvrtog razreda, a đaci su školovanje nastavljali u Jaši Tomiću. Danas i najmanji idu u školu u Jaši. Do škole ih voze roditelji, jer drugog prevoza nema. Automobilom moraju i stariji. Do Jaše Tomića ima tri kilometra, pa se do prodavnice ide i biciklom.

- Busenje je uvek bilo malo selo, ali katastrofalna poplava iz 2005. godine je najviše učinila da se ljudi rasele - govori Atila.

Seća se vremena kada je u selu postojala kuglana, vatrogasni dom, kada su organizovane radne akcije za ulepšavanje sela... Danas od svega toga nema skoro ničega.

- Mnogi se pitaju zašto i tih pedesetak stanovnika ostaje u selu. Ali, meštani Busenja su jako vezani za svoju zemlju. To nije kvalitetna zemlja, uglavnom je u pitanju slatina. Ipak, ljudi je vole, kao što vole svoje selo, i kad odu iz njega poslom, vraćaju se. Ima onih koji već godinama rade u inostranstvu, ali bar tri - četiri puta godišnje dođu u selo. Pa i ja, iako živim u Zrenjaninu, vraćam se u Busenje. Imam rođake, u Busenju mi živi kum, tu su uspomene... I svoju decu povedem, želim da i oni znaju odakle potičemo – završava svoju priču Atila Molnar.   

Ž. Balaban