Нинине мустре: Шира слика
Таман решим једну бригу, појави се друга.
Решим и ту другу, кад оно, појави се трећа. Када трећу решим, врати ми се она прва у мало другачијем облику. И нису само бриге у питању. Има ту и разних другух тешкоћа као што су страхови, нелагодности, непријатности разних врста, што због својих, што због туђих речи и поступака. Како године пролазе, схватам полако да је то непрекидни процес и проналазим начине да због тог увида не будем очајна и разочарана, јер испада да је живот један непрегледни низ потешкоћа. А није. Колико има потешкоћа, толико има и лакоћа, али нисам склона да их тако лако примећујем као што primеćujеmm потешкоће.
Када је све лако и лепо, онда не размишљам много, уживам у томе у чему сам и црпим из те ситуације снагу за неке нове животне подухвате. Али већ после краћег времена, почињем да се питам да ли је све у реду, зашто ми је толико лепо, и да не идем случајно низбрдо, као што неки мудраци тврде да је случај, када нам све иде лако и глатко. Увлаче се тако у моју свест разне сумње, спуштају вибрацију енергије у којој се налазим, и почињу да ми се мењају мисли и осећања, усклађујући се без моје воље са тим „нижим“ вибрацијама. Наравно да је без моје воље, не радим ја то себи намерно. Па ко воли да се осећа лоше, потиштено, разочарано и уплашено? Нико. Али навика постоји, постоје и ситни или крупни изазови који ме лако баце назад у то стање и ја се тада узнемирим. Неколико свесних и лаганих удаха и издаха, брзо ме врате на нормалу, али ко ће се тога увек сетити? Дуготрајним вежбањем, постиже се и то да сам све више свесна кроз шта пролазим и свака нелагодност која ме изазива да се осећам „лоше“ заправо ми помаже да се преиспитам на чему је време да порадим. На којим то траумама, осећањима, успоменама и уверењима је време да се захвалим и да се од њих најзад заувек опростим? Најважније је да у тим моментима не оптужујем друге људе или околности и ситуације као кривце за оно што осећам, па макар и они директно били уплетени у целу причу. Тиме умножавам свој отпор, а њима предајем своју снагу, како неко недавно лепо исприча. А од отпора, нико није напредовао. Једино од разумевања како ствари функционишу, и од на основу тог разумевања предузете акције, како би се нешто променило.
Мој најважнији задатак је да видим ширу слику и да примећујем и уважавам лепе ситуације које иначе сви узимамо здраво за готово, са једнаком пажњом као и оне мање лепе. Све моје тешкоће знаци су да напредујем, да растем као људско биће, само ми свесност није довољно развијена да све пролазим глатко, него мора још да се вежба, како би се у свему сагледала шира слика. Вежбам, не буним се много, само делим своју мустру не би ли још коме била од користи. Свака тешкоћа је мост преко којег се „одбегли“ делови моје душе враћају својој кући, враћају се мени. Временом су мостови све краћи, а живот све лепши.
Нина Мартиновић Армбрустер
