Ninine mustre: Šira slika
Taman rešim jednu brigu, pojavi se druga.
Rešim i tu drugu, kad ono, pojavi se treća. Kada treću rešim, vrati mi se ona prva u malo drugačijem obliku. I nisu samo brige u pitanju. Ima tu i raznih druguh teškoća kao što su strahovi, nelagodnosti, neprijatnosti raznih vrsta, što zbog svojih, što zbog tuđih reči i postupaka. Kako godine prolaze, shvatam polako da je to neprekidni proces i pronalazim načine da zbog tog uvida ne budem očajna i razočarana, jer ispada da je život jedan nepregledni niz poteškoća. A nije. Koliko ima poteškoća, toliko ima i lakoća, ali nisam sklona da ih tako lako primećujem kao što primećujemm poteškoće.
Kada je sve lako i lepo, onda ne razmišljam mnogo, uživam u tome u čemu sam i crpim iz te situacije snagu za neke nove životne poduhvate. Ali već posle kraćeg vremena, počinjem da se pitam da li je sve u redu, zašto mi je toliko lepo, i da ne idem slučajno nizbrdo, kao što neki mudraci tvrde da je slučaj, kada nam sve ide lako i glatko. Uvlače se tako u moju svest razne sumnje, spuštaju vibraciju energije u kojoj se nalazim, i počinju da mi se menjaju misli i osećanja, usklađujući se bez moje volje sa tim „nižim“ vibracijama. Naravno da je bez moje volje, ne radim ja to sebi namerno. Pa ko voli da se oseća loše, potišteno, razočarano i uplašeno? Niko. Ali navika postoji, postoje i sitni ili krupni izazovi koji me lako bace nazad u to stanje i ja se tada uznemirim. Nekoliko svesnih i laganih udaha i izdaha, brzo me vrate na normalu, ali ko će se toga uvek setiti? Dugotrajnim vežbanjem, postiže se i to da sam sve više svesna kroz šta prolazim i svaka nelagodnost koja me izaziva da se osećam „loše“ zapravo mi pomaže da se preispitam na čemu je vreme da poradim. Na kojim to traumama, osećanjima, uspomenama i uverenjima je vreme da se zahvalim i da se od njih najzad zauvek oprostim? Najvažnije je da u tim momentima ne optužujem druge ljude ili okolnosti i situacije kao krivce za ono što osećam, pa makar i oni direktno bili upleteni u celu priču. Time umnožavam svoj otpor, a njima predajem svoju snagu, kako neko nedavno lepo ispriča. A od otpora, niko nije napredovao. Jedino od razumevanja kako stvari funkcionišu, i od na osnovu tog razumevanja preduzete akcije, kako bi se nešto promenilo.
Moj najvažniji zadatak je da vidim širu sliku i da primećujem i uvažavam lepe situacije koje inače svi uzimamo zdravo za gotovo, sa jednakom pažnjom kao i one manje lepe. Sve moje teškoće znaci su da napredujem, da rastem kao ljudsko biće, samo mi svesnost nije dovoljno razvijena da sve prolazim glatko, nego mora još da se vežba, kako bi se u svemu sagledala šira slika. Vežbam, ne bunim se mnogo, samo delim svoju mustru ne bi li još kome bila od koristi. Svaka teškoća je most preko kojeg se „odbegli“ delovi moje duše vraćaju svojoj kući, vraćaju se meni. Vremenom su mostovi sve kraći, a život sve lepši.
Nina Martinović Armbruster
