ТВ око: Да нам живи живи рад

Црнобели телевизор  који сам од маме Јованке добио за мој први рођендан... Живот шведског социјализма, а програм бомбоница. Ту сам први пут на телевизији видео Неду са дугом црном косом која је певала како је њена млада мајка радила у Сарајеву. Ту сам чуо генијалну песму Габора Ленђела „Немам времена” и групу „Ивер” „Иде цура преко села 16 посто невесела”. Памтим ја и Здравка Чолића у звонцарама како пева „Мујо кује коња на месецу”.

И зашто више нема тих снимака по ТВ архивама наших јавних сервиса бивше Југославије. Нико неће да каже да нам је некад било боље. Некад си радио на телевизији или у новинама и могао си да добијеш стан. Дивна Изворинка Милошевић је певала „Пази, пази шта чиниш”. „Рани мраз” и Биља Крстић су певали о страшном жуљу који су добијали на радним акција. И сећам се још једне што је певао Ивица Бобинец „Хеј, хај, бригаде”. Нашу земљу срца граде. А данас нико не прави пригодне песмице као групе „Магазин” и Оливера Марковић у успешници Тончија Хуљића „Зидам кућу трократницу, али љубим и женицу, па нек живи живи рад”.

Па како и да се пева о раду кад нам се ТВ програм на тај дан претворио у питања - где је куван пасуљ, шта је било са уранком и ко ће да демонстрира у целој Европи. И шта да славимо кад неки вредни, паметни, новинари немају посла и раде за 40.000 динара, док неки који имају среће, „памети”, односно залеђине догурају и до пет хиљада евра. Па онда општи манир у послу да се вредни људи „товаре послом”. Као и у песми Владе Дивљана „Она ради у руднику и живот јој није лак, она не воли музику, зато воли ритам јак”. Социјалне разлике у електронским медијима су стравичне. Они ловарнији постају спрдња на друштвеним мрежама али шта их боли уво лепо леже сваког месеца најамнина за будалаштине.

Иначе сам става да у конфузна времена може да Вам помогне ако радите посао који волите, ако га радите из љубави јер слава и паре оду и прођу. И да нам једино може помоћи Бог. Зато и запевајте са Василијом Радојчић „На Ускрс сам се родила”. Спајају се два лепа празника. Права прилика за неки мини одмор. А он је највише потребан у овим тешким данима кад се не види светлост на крају тунела иако су неки астролози и нумеролози самоуверено тврдили да нам стиже спас.  Што се мене лично тиче, за све оне који питају зашто нема „Таблоида” више, одлучио сам се за лепшу и мирнију варијанту. Купите Дневников ТВ магазин или упалите у девет Радио Нови Сад и послушајте емисију „Суботом са Сашом”. Као сатурновац родио сам у суботу и изгледа да је субота мој срећни дан. И хвала Вам што моје колумне делите и шерујете по друштвеним мрежама. Изворинка Изи Милошевић је предложила да се колумне бинџују. А звучно издање можете увек чути у емисији Александра Младеновића „Салетање” првог програма Радио Новог Сада.

Не кајем се што сам цео живот био радник. И што ми ништа никада није било тешко. То значи да се рад ипак исплати. Много сам срећан што сам и у „Дневнику” упознао пуно радника... Бежим од места где су трутови. Волим лепу реч која гвоздена врата отвара. Не интересује ме што су у моди сада неки други агресивнији, нападнији, имам свој стил. Нећу да Вам кварим празнике. Уживајте у Првом мају, фарбајте јаја... Ако можете побегните негде далеко што даље, где Вам не требају пилуле за спавање.

Александар Филиповић