TV oko: Da nam živi živi rad

Crnobeli televizor  koji sam od mame Jovanke dobio za moj prvi rođendan... Život švedskog socijalizma, a program bombonica. Tu sam prvi put na televiziji video Nedu sa dugom crnom kosom koja je pevala kako je njena mlada majka radila u Sarajevu. Tu sam čuo genijalnu pesmu Gabora Lenđela „Nemam vremena” i grupu „Iver” „Ide cura preko sela 16 posto nevesela”. Pamtim ja i Zdravka Čolića u zvoncarama kako peva „Mujo kuje konja na mesecu”.

I zašto više nema tih snimaka po TV arhivama naših javnih servisa bivše Jugoslavije. Niko neće da kaže da nam je nekad bilo bolje. Nekad si radio na televiziji ili u novinama i mogao si da dobiješ stan. Divna Izvorinka Milošević je pevala „Pazi, pazi šta činiš”. „Rani mraz” i Bilja Krstić su pevali o strašnom žulju koji su dobijali na radnim akcija. I sećam se još jedne što je pevao Ivica Bobinec „Hej, haj, brigade”. Našu zemlju srca grade. A danas niko ne pravi prigodne pesmice kao grupe „Magazin” i Olivera Marković u uspešnici Tončija Huljića „Zidam kuću trokratnicu, ali ljubim i ženicu, pa nek živi živi rad”.

Pa kako i da se peva o radu kad nam se TV program na taj dan pretvorio u pitanja - gde je kuvan pasulj, šta je bilo sa urankom i ko će da demonstrira u celoj Evropi. I šta da slavimo kad neki vredni, pametni, novinari nemaju posla i rade za 40.000 dinara, dok neki koji imaju sreće, „pameti”, odnosno zaleđine doguraju i do pet hiljada evra. Pa onda opšti manir u poslu da se vredni ljudi „tovare poslom”. Kao i u pesmi Vlade Divljana „Ona radi u rudniku i život joj nije lak, ona ne voli muziku, zato voli ritam jak”. Socijalne razlike u elektronskim medijima su stravične. Oni lovarniji postaju sprdnja na društvenim mrežama ali šta ih boli uvo lepo leže svakog meseca najamnina za budalaštine.

Inače sam stava da u konfuzna vremena može da Vam pomogne ako radite posao koji volite, ako ga radite iz ljubavi jer slava i pare odu i prođu. I da nam jedino može pomoći Bog. Zato i zapevajte sa Vasilijom Radojčić „Na Uskrs sam se rodila”. Spajaju se dva lepa praznika. Prava prilika za neki mini odmor. A on je najviše potreban u ovim teškim danima kad se ne vidi svetlost na kraju tunela iako su neki astrolozi i numerolozi samouvereno tvrdili da nam stiže spas.  Što se mene lično tiče, za sve one koji pitaju zašto nema „Tabloida” više, odlučio sam se za lepšu i mirniju varijantu. Kupite Dnevnikov TV magazin ili upalite u devet Radio Novi Sad i poslušajte emisiju „Subotom sa Sašom”. Kao saturnovac rodio sam u subotu i izgleda da je subota moj srećni dan. I hvala Vam što moje kolumne delite i šerujete po društvenim mrežama. Izvorinka Izi Milošević je predložila da se kolumne bindžuju. A zvučno izdanje možete uvek čuti u emisiji Aleksandra Mladenovića „Saletanje” prvog programa Radio Novog Sada.

Ne kajem se što sam ceo život bio radnik. I što mi ništa nikada nije bilo teško. To znači da se rad ipak isplati. Mnogo sam srećan što sam i u „Dnevniku” upoznao puno radnika... Bežim od mesta gde su trutovi. Volim lepu reč koja gvozdena vrata otvara. Ne interesuje me što su u modi sada neki drugi agresivniji, napadniji, imam svoj stil. Neću da Vam kvarim praznike. Uživajte u Prvom maju, farbajte jaja... Ako možete pobegnite negde daleko što dalje, gde Vam ne trebaju pilule za spavanje.

Aleksandar Filipović