Психолог Сања Перковић о утицају духовности на психичко здравље

Према теорији холограма и квантној физици наша индивидуална свест је део космичке, колективне свести, а ми смо делић тог квантног холограма. На тај начин и ми у себи носимо комплетну информацију о Универзуму као целини, што и тврде многи мистици свих религја.

С друге стране истражујући ову тему психолози су уочили да је аутентична молитва (а не механичко изговарање речи) алат за нашу духовну конекцију која додирује наше најинтимније слојеве. Карл Јунг је тврдио да је човеку урођена потреба да верује, да припада и препусти се осећају припадности целини већој и значајнијој од њега самог. О важности духовног приступа у контексту психичког, али и физичког здравља човека причамо са психологом Сањом Перковић из Новог Сада:

– Светска здравствена организација дефинише здравље као стање менталног, физичког, социјалног и духовног благостања. Да би човек био здрав, срећан функционалан неопходно је да се осећа повезано са неким или нечим, односно да његово постојање има смисао, било кроз допринос заједници, било кроз повезаност са нечим што је веће од њега самога.

У контексту менталног здравља, људи који имају израженију духовност и склонији су молитви лакше подносе стрес и друге животне изазове. Брене Браун, истраживача односа, рањивости и храбрости наглашава духовност као снажан заштитни фактор у очувању менталног здравља и доживљаја среће. Осим тога, духовност повољно утиче и на физичко здравље. Нису ретки примери да људи оздраве након молитве или одласка у манастир, чак и од наводно неизлечивих болести. Ипак, пренагласити духовност, а занемарити друге аспекте исто води у неравнотежу која ће се, пре или касније, испољити и на другим животним пољима.

Због чега је, по вашем мишљењу, духовни аспект био дуго занемарен и зашто га нису повезивали са здрављем?

– Постоје два битна фактора која су кључна за то. Један је научни приступ који захтева прецизност, егзактност и доказе.

Научни принцип каже: „Покажи ми доказе и вероваћу.“

Духовни принцип каже: „Веруј и видећеш доказе.“

Наглашавање научног принципа је довело до тога да се вера и духовност ставе потпуно изван поља истраживања. С друге стране, код нас је дуго био присутан социјализам/комунизам у којем се веровало да је „вера опијум за масе“. У том контексту вера, не само што је била забрањена на неки начин, него се сматрало да је то резервисано за оне који су слаби, немоћни, оштећени... Спомињање вере у академском или професионалном контексту било је апсолутно неприхватљиво.

Приметно је, да када је духовност занемарена, онда људи имају проблема са смислом. Да ли по вама постоји корелација несагледавања смисла и нове потраге за духовношћу после Другог светског рата кроз хипи покрет?

– Сама ситуација која је довела до хипи покрета је била у време великих друштвених промена, посебно у САД (хладни рат, феминизам, појава масовних медија...). Хипи генерација је прва генерација која због свега тога није могла да замисли и планира будућност.

Верујем да је то довело до интензивирања потребе за духовношћу, која је у неком тренутку скренула с пута кроз апсолутну слободу, дроге и недостатак структуре. Ипак, свест о потреби за смислом и духовношћу се појавила, а како ни ми данас не можемо замислити како ће будућност изгледати, та потреба и даље постоји и веома је изражена.

Како је текла ваша потрага?

– Ја сам трагала за миром и истином. Након истраживања источњачких религија, филозофије и разних духовних пракси, то што сам тражила нашла сам у хришћанству.

Да ли молитва може да буде лековита и да ли је свака молитва лековита?

– Лично верујем да молитва јесте лековита, али постоје ситуације када није довољна. Као што није довољно да се помолимо за некога ко преживљава инфаркт, тако није довољно ни да се само помолимо ако ми или неко близак пролази кроз депресију или друге менталне кризе. Уз молитву је понекад потребна и стручна помоћ.

Шта о томе говоре нова научна открића (мислим на Бруса Липтона...)?

– Говоре да наша веровања имају моћ. И да је то биолошка чињеница, а не филозофско питање. Својим истраживањем је померио схватање веровања као веома битног фактора, посебно у пољу медицине.

Ви сте осмислили методу која се зове „Пут љубави“ у свом психотерапеутском раду. Да ли можете више да нам кажете о томе?

– Метода „Пут љубави“ је синтеза хришћанске духовности и психотерапије. С обзиром да се већина колега и колегиница декларишу као атеисти или агностици, мени је дуго било тешко да повежем своја духовна искуства са психотерапијском праксом, поготово што нисам имала прилику да учим о томе. Из тог разлога сам и одлучила да креирам ову методу која, осим психолошког здравља узима у обзир и духовни аспект личности.

За кога је та метода и какав јој је учинак?

– Та метода је намењена свима онима који желе да развију своје менталне и духовне капацитете. Такође је намењена људима који су доживели трауме, јер нас управо траума одваја од наших осећања, као и од духовности. Поред тога, намењена је свима онима који желе да се на дубљи начин повежу сами са собом и са Богом.

Марина Јабланов Стојановић