Psiholog Sanja Perković o uticaju duhovnosti na psihičko zdravlje

Prema teoriji holograma i kvantnoj fizici naša individualna svest je deo kosmičke, kolektivne svesti, a mi smo delić tog kvantnog holograma. Na taj način i mi u sebi nosimo kompletnu informaciju o Univerzumu kao celini, što i tvrde mnogi mistici svih religja.

S druge strane istražujući ovu temu psiholozi su uočili da je autentična molitva (a ne mehaničko izgovaranje reči) alat za našu duhovnu konekciju koja dodiruje naše najintimnije slojeve. Karl Jung je tvrdio da je čoveku urođena potreba da veruje, da pripada i prepusti se osećaju pripadnosti celini većoj i značajnijoj od njega samog. O važnosti duhovnog pristupa u kontekstu psihičkog, ali i fizičkog zdravlja čoveka pričamo sa psihologom Sanjom Perković iz Novog Sada:

– Svetska zdravstvena organizacija definiše zdravlje kao stanje mentalnog, fizičkog, socijalnog i duhovnog blagostanja. Da bi čovek bio zdrav, srećan funkcionalan neophodno je da se oseća povezano sa nekim ili nečim, odnosno da njegovo postojanje ima smisao, bilo kroz doprinos zajednici, bilo kroz povezanost sa nečim što je veće od njega samoga.

U kontekstu mentalnog zdravlja, ljudi koji imaju izraženiju duhovnost i skloniji su molitvi lakše podnose stres i druge životne izazove. Brene Braun, istraživača odnosa, ranjivosti i hrabrosti naglašava duhovnost kao snažan zaštitni faktor u očuvanju mentalnog zdravlja i doživljaja sreće. Osim toga, duhovnost povoljno utiče i na fizičko zdravlje. Nisu retki primeri da ljudi ozdrave nakon molitve ili odlaska u manastir, čak i od navodno neizlečivih bolesti. Ipak, prenaglasiti duhovnost, a zanemariti druge aspekte isto vodi u neravnotežu koja će se, pre ili kasnije, ispoljiti i na drugim životnim poljima.

Zbog čega je, po vašem mišljenju, duhovni aspekt bio dugo zanemaren i zašto ga nisu povezivali sa zdravljem?

– Postoje dva bitna faktora koja su ključna za to. Jedan je naučni pristup koji zahteva preciznost, egzaktnost i dokaze.

Naučni princip kaže: „Pokaži mi dokaze i verovaću.“

Duhovni princip kaže: „Veruj i videćeš dokaze.“

Naglašavanje naučnog principa je dovelo do toga da se vera i duhovnost stave potpuno izvan polja istraživanja. S druge strane, kod nas je dugo bio prisutan socijalizam/komunizam u kojem se verovalo da je „vera opijum za mase“. U tom kontekstu vera, ne samo što je bila zabranjena na neki način, nego se smatralo da je to rezervisano za one koji su slabi, nemoćni, oštećeni... Spominjanje vere u akademskom ili profesionalnom kontekstu bilo je apsolutno neprihvatljivo.

Primetno je, da kada je duhovnost zanemarena, onda ljudi imaju problema sa smislom. Da li po vama postoji korelacija nesagledavanja smisla i nove potrage za duhovnošću posle Drugog svetskog rata kroz hipi pokret?

– Sama situacija koja je dovela do hipi pokreta je bila u vreme velikih društvenih promena, posebno u SAD (hladni rat, feminizam, pojava masovnih medija...). Hipi generacija je prva generacija koja zbog svega toga nije mogla da zamisli i planira budućnost.

Verujem da je to dovelo do intenziviranja potrebe za duhovnošću, koja je u nekom trenutku skrenula s puta kroz apsolutnu slobodu, droge i nedostatak strukture. Ipak, svest o potrebi za smislom i duhovnošću se pojavila, a kako ni mi danas ne možemo zamisliti kako će budućnost izgledati, ta potreba i dalje postoji i veoma je izražena.

Kako je tekla vaša potraga?

– Ja sam tragala za mirom i istinom. Nakon istraživanja istočnjačkih religija, filozofije i raznih duhovnih praksi, to što sam tražila našla sam u hrišćanstvu.

Da li molitva može da bude lekovita i da li je svaka molitva lekovita?

– Lično verujem da molitva jeste lekovita, ali postoje situacije kada nije dovoljna. Kao što nije dovoljno da se pomolimo za nekoga ko preživljava infarkt, tako nije dovoljno ni da se samo pomolimo ako mi ili neko blizak prolazi kroz depresiju ili druge mentalne krize. Uz molitvu je ponekad potrebna i stručna pomoć.

Šta o tome govore nova naučna otkrića (mislim na Brusa Liptona...)?

– Govore da naša verovanja imaju moć. I da je to biološka činjenica, a ne filozofsko pitanje. Svojim istraživanjem je pomerio shvatanje verovanja kao veoma bitnog faktora, posebno u polju medicine.

Vi ste osmislili metodu koja se zove „Put ljubavi“ u svom psihoterapeutskom radu. Da li možete više da nam kažete o tome?

– Metoda „Put ljubavi“ je sinteza hrišćanske duhovnosti i psihoterapije. S obzirom da se većina kolega i koleginica deklarišu kao ateisti ili agnostici, meni je dugo bilo teško da povežem svoja duhovna iskustva sa psihoterapijskom praksom, pogotovo što nisam imala priliku da učim o tome. Iz tog razloga sam i odlučila da kreiram ovu metodu koja, osim psihološkog zdravlja uzima u obzir i duhovni aspekt ličnosti.

Za koga je ta metoda i kakav joj je učinak?

– Ta metoda je namenjena svima onima koji žele da razviju svoje mentalne i duhovne kapacitete. Takođe je namenjena ljudima koji su doživeli traume, jer nas upravo trauma odvaja od naših osećanja, kao i od duhovnosti. Pored toga, namenjena je svima onima koji žele da se na dublji način povežu sami sa sobom i sa Bogom.

Marina Jablanov Stojanović